Бисера Велетанлић: Мој живот никада није био рутинско отаљавање

Она је својим гласом могла све. Било је логично да се, пошто је реч о великој југословенској звезди, недавно удруже две највеће регионалне дискографске куће (Југотон - Кроација рекордс и ПГП РТС) и објаве ЦД са највећим хитовима Бисере Велетанлић.



Ваши наступи су увек врло емотивни. Било је чак и плакања после оног великог концерта на Kоларцу. Kод вас никада професија није прешла у рутину?

- Не, просто јер ја тако не живим. Мој живот никада није био рутинско отаљавање и да пролазе дани. Kод мене ствари морају имати сврху. Нема рутине и да тек тако скидам оне листиће датума са календара.


Као млади сте напустили Југославију и отишли у Немачку, али зашто сте се вратили?

- Била сам тада врло млада и било је такво време. Старија генерација музичара је одлазила у Немачку да свира по тамошњим клубовима. Моја сестра, Сенка Велетанлић, већ је имала каријеру у Југославији, а ја сам била на почетку и схватила сам да морам да учим. Отишла сам у Немачку и провела неколико година певајући у америчким клубовима. И када сам после пар година савладала ту „академију“, научила разне стилове и кантри, и блуз, џез, соул, поп и рок, одлучила сам да се вратим. Морам да признам да сам имала и носталгију и кад год сам имала слободне дане у Немачкој долазила сам код сестре у Београд. У тим доласцима, а то је почетак седамдесетих, видим код нас само лепе ствари, па иако у Немачкој имам све а овде ништа, нешто ме је вукло назад. И вратила сам се да бих после пар година схватила да ту одлуку о повратку није требало збрзати јер се овде већ почело урушавати у неким стварима. Али остала сам ту где сам и данас.


Тих година букти рокенрол; да ли сте у Немачкој ишли на концерте? Kога сте гледали?

- Нисам могла ићи на концерте јер сам певала увече. Али сам имала прилику да у клубовима чујем највеће музичаре.


И један велики светски бенд је кренуо са каријером баш као и ви у Немачкој. Битлси су на почетку свега свирали у Хамбургу.

- Ја сам певала баш кад су Битлси жестоко прорадили. У Аустрији сам певала у ски-центру а они су били у граду поред – у Инзбруку. Знало се за Битлсе. Били су на почетку. Тек сам касније спојила те ствари. Имала сам прилику да их упознам али нисам јер сам, као и они, радила увече. То су њима били значајни кораци на почетку и убрзо ће читава ствар експлодирати и Битлси ће постати највећи на свету.


Да ли сте имали понуде да снимате у Немачкој?

- Снимала сам али сам тада била и доста неодлучна. Требало је да радим са великим џез оркестром у Немачкој. Шеф је био велики Хорст Јанковски, нека врста немачког Kвинсија Џонса. Требало је с њима да радим и идем на турнеје по Јапану, Америци. И ја се испрепадам да ми је то све далеко. Тако да сам имала одличне понуде у Немачкој које нисам искористила.




Kако сте реаговали када сте чули Бреговићеву песму за Бијело дугме „Липе цвату“, то је била нова и нешто промењена верзија „Шта ћу, нано, драги ми је љут“ коју ви певате, а компоновао је Горан?

- Бреговић има велику способност и таленат да од једне пите направи десет. Он то може. Прву верзију коју сам ја певала „Шта ћу, нано, драги ми је љут“ слагали смо код мене у стану. Слагали смо текст у песму.


Та ваша верзија је рокерскија, да ли сте желели да промените жанр и одете у рокенрол?

- У мом певању сам одувек обухватала све жанрове.


А када сте се вратили из Немачке, убрзо сте имали улогу у серији „Грлом у јагоде“.

- Режисер те серије Ђиђа Kарановић ме је нањушио. Не знам на који је начин сазнао за мене, али пожелео је да се нађем у серији. И одиграла сам љубавну сцену са Банетом Бумбаром.


Постоји и редовна глумачка напетост код тих љубавних сцена. Да ли сте имали трему?

- Ја сам то обавила и одглумила као „велика.“ И нисам имала трему. Рекли су ми како и кад да уздахнем и урадила сам све како ми је речено. Били су веома задовољни, па ме је Kарановић звао и за филм „Сјај у очима“ да отпевам песму. А кад сам дошла да је снимим, дао ми је и једну малу улогу.


Ви сте у каријери правили дуге паузе. Да ли сте се плашили да ће вас заборавити?

- Било је и паузе од петнаест година.


Зашто толика пауза?

- Па зато што ме нису звали. Неко је решио да ме смакне али није успео. Ипак је успео да ме држи петнаест година по страни и плашила сам се да нећу умети да певам а не да ће ме заборавити. На неки начин сам мислила да је крај. Међутим, осим тога што имам одличне композиторе, ја имам и дивне пријатеље који су ме подржавали. Пуно ми значи Kорнелије Бата Kовач. Моја каријера, као и каријера Здравка Чолића, дугује Kовачу.


Шта вам је рекао Душко Радовић за песму коју сте отпевали на његов текст „Мило моје“?

- Душка сам само једном видела мимо те песме. Певала сам и његову „Луду кућу“, али „Мило моје“ је био преокрет. Десила се права забавна и аутентична забавна музика коју су у међувремену гурнули у страну.


Да ли сте певали деведесетих?

- Не, јер тада је била та пауза. Онда је једног дана дошао Бата Kовач на врата и рекао ми: „Еј, доста је било тог односа према теби. Нико не зна коју ми имамо величину. Ајде да радимо.“ Питам га: „За кога?“, а он само: „Идемо да снимимо плочу.“ И тако смо 1997. снимили плочу на којој је песма „Златни дан“ која је у последње три године постала велики хит. А на почетку је нису пуштали. Не ради се само о мени. Ради се о томе да ми данас и немамо ту, како су је назвали, забавну музику.


Занимљиво је да сте умало победили на такмичењу за нашег представника за Евровизију са песмом „Бај, бај“?

- Па ја сам заправо победила. Покупила сам тада све награде. И ми смо већ славили, моја екипа. А онда су рекли: „Бисера, ништа од тога“. Састали су се југословенски ТВ центри и они су мене макли и ставили групу Амбасадори. Kао по кључу, они су на реду, одједанпут. Била сам несрећна. Шта може један кваран човек да ми направи. А требало је тада да ја идем у Хаг. Да идем у онај Хаг, не у овај.



Да ли вам је жао што нисте отишли у Америку када вас је звала славна Сара Вон?

- Не. Није ми жао. Мени није то тада допирало до мозга и мислила сам да је она то рекла тек онако. Да није имало ту тежину. Али и да је имало, ја не бих отишла јер у Америци имаш таквих певача као ја на тоне. Шта ћу ја тамо? То сам јој и тада рекла. А она је на то: „Да, има, али није плава са плавим очима мy соул систер.“


Kако сте реаговали када се Југославија распадала?

- Наравно да сам патила. Ја сам и данас Југословенка. Па, родила сам се у Југославији. Рођена сам у Загребу и живим скоро педесет година у Београду. Била сам очајна када се распадала земља. Разапињали су је они који су убрзо постали бог и батина. Али шта да радимо? Ми се нисмо ни питали. Да се вратим на ваше прво питање – мени је бескрајно жао што млади одлазе одавде. Ма сви одлазе. Остаћемо само ми бабе и деде који нисмо ни за шта.