Богдан Стевановић: Здравица старим заблудама

Драги сви,


А поготово ви чија сам се имена годинама упињао да заборавим. Заједно са тим отисцима јагодица, који су као данга ваших иницијала остали по мојим непцима, и тим згодним телима, а незгодним карактерима, која су као мошти остала у мојој прошлости – изволите, уђите. Седите.


Драги сви, а поготово ви који имена немате, већ имате обличје сећања, заједно са свим тим неоцарињеним багажем у ком шверцујете сва болна сећања, у који сте спаковали све наше црнобеле филмове и негативе старих фотографија – изволите и ви. Сместите се.


Поштоване званице, али и ви који сте дошли незвани, именовани али и безимени, човеколики али и зверолики, душевни, а и ви без душе, страхови и немиле ситуације – кусајте најсласније све што на софри ове моје опроштајне гозбе нађете. Све је за вас.


Желим да вечерас, на даћи мог старог живота, наздравим вама. За ваше здравље. Од сада за вас наискап натежем жестину, иако сам се донедавно либио на вас да помислим, а камоли да се са вама суочим. Данас, када вас у својим мислима гостим ко најрођеније, уз извињење што нисам раније, желим да вам пружим и руку помирења.


Свакој Невери желим да се захвалим што је била у мом животу, јер сада знам да су ме својим присуством училе како да волим јаче и часније, како да будем веран. Да вас није било, умео бих да волим условно и кратко. Ви сте ми показале шта је безусловно и вечно.


Извињавам се сваком Страху ког сам мрзео истог трена кад би ме обузео, јер сада знам да сам, само захваљујући страховима, постао неустрашив. Данас знам: да нема страха, не би било ни храбрих. Знам сваки креденац у ком се крију, иза којих жбунова искачу и под којим креветима спавају.


Поштоване Осуде, знам да ћете и у овој мојој добронамерној здравици наћи нешто што не ваља и што би ваљало осудити. И хвала вам на томе. Јер данас управо због вас трагам одлучније него икад за људима који умеју да прихватају и разумеју. Хвала вам што сте вашом истрајношћу у мом животу давале на снази уверењу да морају постојати и они који би вам били противтеза. Због тог уверења почели су и да ми долазе. Нашли смо се лицем у лице на заједничком путу трагања за разумевањем и прихватањем. Научиле сте ме да будем бољи пријатељ него што бих то умео сам.


Волео бих се обратити свакој Изгубљеној Прилици понаособ, али изгледа да су се у међувремену опет изгубиле. Није важно. Рећи ћу им следећи пут. Откад сам спознао да су оне само привид, фатаморгана када је тачка гледишта пустиња, зовем их Нове Шансе. Желим да захвалим Неизвесностима, које су ме као бесни курјаци нападале кад год бих крочио напоље, јер ми нису давале другог избора него да постајем сигурнији у себе.


Живеле ви мени, моје драге старе заблуде, а ја ћу овако огребан али залечен, опечен али извидан, сломљен али зарастао, даље сâм. Разумео сам и научио ову лекцију коју сте ми предавале, а које нема у уџбенику. Идем даље јер је сада на мене ред да покажем једну још важнију лекцију – да настављам, али не упркос вама, већ захваљујући вама. Не упркос томе што сам био изневерен, уплашен, несхваћен, већ захваљујући томе. Идем даље да покажем колико лепше могу да грле они који су умели да опросте него осветници, и колико јаче умеју да воле они који су после сломљеног срца васкрсли него они који своје никада никоме нису ни дали. Идем даље, јер ми Нешто унутра говори да моја игра... тек почиње.