Босна све удаљенија од Андрића

Питање је само времена када ће на апелацију Бакира Изетбеговића међународна заједница у БиХ забранити српског нобеловца Иву Андрића. До сада му можда то није било ни потребно, јер у бошњачким кантонима ионако Андрићевих дела више нема у школској лектири, нема их у библиотекама, нема нових издања ... Зашто?


Пише: проф. др Ненад Кецмановић

Све је почело када је 1967. однедавно рахметли Мухамед Туњо Филиповић „открио” да је „Андрићево дело нанело више зла Босни него сви окупатори заједно”. На ову скандалозну оцену обја-вљену у сарајевском књижевном часопису „Живот”, након опште ћутње културне јавности, реаговао је млади критичар и теоретичар књижевности Новица Петко-вић, а онда су због муслиманског национализма морали да се укључе и политички форуми. Но Туњо је убрзо враћен у партију и јавно рехабилитован, са ореолом жртве за националну ствар. Новица Петковић је због „српског национализма” морао да пређе у Београд. А Мухсин Ризвић, Русмир Махмутћехајић и млађи бошњачки „андрићолози” утврдили су да су „сви ликови муслимана у Андрићевом опусу приказани негативно и карикатурално”.


Као „непријатеља и Босне и Бошњака”, који је, приде, у својој тада још необјављеној бечкој дисертацији написао нешто ружно о Османској окупацији, Андрића је у бившем републичком режиму штитио Нобел и чињеница да је знатан део награде поклонио за развој библиотекарства у БиХ. Али када је дошла слобода, како сведочи Кустурица, први председник Председништва демократске БиХ Андрића је назвао „фратарским копилетом”. Када је А. Изетбеговић тај свој уметнички суд изрекао пред пишчевим фаном, шта ли је тек говорио пред својим следбеницима.


Није чудо што су се Андрићеве бисте и попрсја нашли на удару бранитеља Босне пре него што је грађански рат и почео. Бошњачки јунак без мане и страха Мурат Шабановић у Вишеграду је мацолом разлупао бронзану главу уз одобравање махалске алаше. А пошто му је после рата измакла обећана награда, сам је у микрофон рекао да га је Омер Бехмен преварио да ће за речено јунаштво добити дућан на Башчаршији. У престоном Сарајеву је мало касније све обављено дискретније и под окриљем ноћи, а егзекуција је била групна. У парку на Тргу ослобођења „зелене” беретке су симболично обезглавиле и остале српске уметнике.


Тако је Иво Андрић имао велику улогу и у далеком предсказању грађанског рата у БиХ, и у разумевању тога рата, као и у сагледавању његових последица. Срби су почели да га читају не само као велику литературу него и као политичку поуку. Муслимани/ Бошњаци су пак хтели да убију птицу ругалицу која је препознала њихове опаке фантазије о немогућој држави. Мудри Андрић је и то предвидео: „Босанци мрзе све, али највише мрзе оне који им на ту мржњу укажу.”


Чудо је да у бошњачким кантонима није већ и званично забрањено да се Андрић чита, цитира, афирмише и о њему уопште пише, сем у интерпретацијама Мухамеда, Мухсина, Русмира и сл.


Али неће бити нимало чудно када Бакир Изетбеговић у Уставном суду БиХ покрене апелацију да се законом забрани и спомињање имена српског нобеловца из Босне на целој територији какве-такве државе, као доказ да она ипак није тек „каква-таква”, него потпуно нормална, јединствена, грађанска итд. Напослетку, биће упућен захтев Нобеловом комитету да се Андрићу постхумно одузме награда. Чак и за неупоредиво мање грехове такав захтев је већ био упућен за Петера Хандкеа нетом након што је добио Нобела. Додуше нису успели, али Аустријанац је ипак само наклоњен Србима, а Андрић је један од репрезентативних припадника „лошег народа” и приде родом са територије данашње Српске. Штавише, најдуже је живео и умро у агресорском Београду.


Муслимани/Бошњаци сваку своју већу погибију, макар је и сами изазвали, или као колаборанти вишеструко више побили комшија, сматрају геноцидом над својим народом. Толики број претрпљених геноцида у краткој националној историји Бошњака, која почиње тек од 1966, делује невероватно. Али, ако се дефиниција појма геноцид толико прошири, као у случају Сребренице, онда је реално да их буде и много више од 12. Но, онда се поставља питање колико геноцида су тек они починили над православним комшијама Србима. Вероватно постоје савремене статистичке методе уз помоћ којих би стручњаци могли да дођу до апроксимативне бројке српских жртава „потурица” током 500 година под Турцима. Засенила би све касније.


А о културоциду Андрић пише у већ поменутом докторату. „Освајањем Цариграда европском човечанству нанесена је рана. Нигдје та рана није била дубља и болнија него у Босни”. Током К унд К анексије, којој су служили приликом етничког чишћења Срба у Подрињу уочи напада на Србију. НДХ и 13, СС дивизија била је кулминација, али се наставило и током грађанског рата. Истина, Туњино шокантно поређење Андрића и свих окупација релативизује се чињеницом да су босански муслимани добровољно партиципирали и у османској и у аустроугарској и у нацистичкој окупацији. То заправо за њих и нису биле окупације, него „управа”, „кратка епизода”, „политичко несналажење”, док је Андрићево дело ни са чим упоредиво зло. Ерго, Андрићево злодело превазилази 12 геноцида заједно. Горе је од Сребренице!


Да је доживео крај рата ’92–’95. Иво Андрић би сигурно завршио у Хагу због тезе да је „Босна земља мржње”. У складу са бошњачким мњењем, тамошње судије у Андрићевом делу не би препознали генијално литерарно и есејистичко понирање у дубину националних односа у Босни, које је и њима могло помоћи да у њу проникну, него као ратно хушкање. Типичан геноцидаш. Не би прошао без доживотне.


Уместо бројних уништених споменика по Босни, Андрић је у Српској за успомену добио читав град направљен од камена да би био неуништив. Алија, Омер (Бехмен), преврћу се у гробу. Но, питање је само дана када ће њихови наследници потегнути да Андрић град „вријеђа њихова национална осјећања”, „угрожава њихов витални интерес” и „опструише босанску државност”. Да ли ће тражити да га в. д. високи представник сруши? Или ће се задовољити да промени име у Мехмед-пашин град? Или ће уз помоћ међународне заједнице бити постигнут „компромис”: безимени Камен град. Будућност Срба у БиХ симболички је везна је за постхумну судбину Иве Андрића у Српској. Не буде ли вратила своје уставне надлежности, и Андрићев град, као и Срби, потпашће под надлежност органа „јединствене БиХ”.