Ватикан данас отвара свој Апостолски архив

Ватикански Апостолски архив отвара за истраживаче из целог света фондове у којима се чува документација из периода понтификата папе Пија Дванаестог (1939–1958).Међу многобројним документима који су први пут доступни јавности, има и оних у вези са загребачким надбискупом из периода Другог светског рата.



Одлука папе Фрање да учини доступном документацију до 1958. године, оригиналну преписку, службена документа, извештаје, заслужено је завредела велику пажњу стручне, али и шире јавности. Док се светска јавност углавном пита и занима колико ће нам истраживање ове вредне грађе открити новог о папи Пију Дванаестом у Другом светском рату, овдашњу претежно занима шта ћемо сазнати о једном другом високом католичком великодостојнику тог доба – Алојзију Степинцу.

Истраживачи су спремно дочекали овај дан и према извештајима медија сва места за рад у ватиканској архиви заузета су до краја године. Међу њима су, према сазнањима саговорника „Политике”, историчара др Радмиле Радић и др Милана Кољанина, и српски истраживачи. Неколико младих историчара налази се у Риму и већ су добили дозволу за рад у архиву.


Иначе, број места за истраживаче у архиву ограничен је на 60 дневно, што је и један од разлога због којег је потребно претходно одобрење које важи три месеца, после чега је потребно поднети нови захтев. Начелник ватиканског архива Серђо Пагано, говорећи о отварању дела документације, рекао је да се ради о 200.000 архивских јединица, према проценама, око 16 милиона страница из времена овог папе.



Иако тек предстоји истраживање, историчари указују на делове грађе која би могла бити занимљива за српску историографију и пружити одговоре или барем боље осветлити нека давно постављена питања и недоумице. Најинтересантнији је, као и страним истраживачима који би желели да добију прецизније одговоре о папи Пију Дванаестом, период Другог светског рата.


– Било би добро, на пример, добити на увид извештаје папског нунција из Независне државе Хрватске или, на пример, оне о посетама Степинца Светој столици за време Другог светског рата. Ратни период је за нас најинтересантнији, али не само тај. Свакако је занимљив и онај од самог почетка понтификата Пија Дванаестог. Ти документи су веома важни због става Ватикана, али и Степинца према југословенској држави, а Ватикан је био веома љут на Југославију због одбацивања Конкордата 1937. Не сумњам да неће наши истраживачи те ствари тражити – каже Кољанин.


Радмила Радић наводи да су очекивања велика јер наши историчари нису имали много прилике да раде у ватиканској архиви и да би сваки српски историчар који се бави тематиком Другог светског рата гледао све што се односи на међуратни и ратни период: у складу с временом и могућностима.


– Мислим да ће бити врло занимљивог материјала у вези с Алојзијем Степинцем. Уосталом, и у раду Мешовите комисије Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције, која се бавила његовом историјском улогом, као један од услова постављен је и тај да се ови архиви отворе, да се коначно види шта тамо има и о самом у Степинцу и да се то питање разјасни – истиче Радићева.


Она је, као и Милан Кољанин, била ангажована у раду ове комисије која се састајала током 2017. као спољни стручњак на позив СПЦ. Кољанин додаје да је тада било говора да ће та документација бити доступна истраживачима комисије, али се ипак на крају није изашло у сусрет овом захтеву. Прилика се отворила сада, али када можемо очекивати и прве резултате истраживачког рада заснованог на документима Ватиканског апостолског архива из периода папе Пија Дванаестог зависиће од много ствари.


– Не знам како ће то бити организовано тамо, колико ће појединац моћи да добије на увид, колико материјала му је доступно дневно, то су детаљи које ћемо, верујем, ускоро сазнати – истиче Радмила Радић.И Милан Кољанин додаје да ће се тек у пракси видети шта ће бити омогућено на увид истраживачима, каква ће бити правила коришћења, како су и колико документи архивистички обрађени...


– Свакако ће проћи године, али не мора то да буде ни тако дуг рок јер нека истраживања ватиканске архиве постоје. Седамдесетих година Ватикан је објавио серију докумената из времена понтификата папе Пија Дванаестог, али ће ово значајно попунити празнину која недостаје јер то су само изабрани документи –објашњава Кољанин.


У јавности су се чуле и процене стручњака да би први озбиљнији резултати истраживања могли да се очекују наредних од три до пет година, а то мишљење дели и Радмила Радић. Она каже да је за једно истраживање таквог типа у просеку, док се обради, потребно најмање две године. Уз то, за историчаре из Србије постоји још један моменат о којем би требало размишљати: онај финансијски. Ради се о скупим истраживањима за која би истраживачима из наше земље била неопходна институционална подршка. Име Ватикански тајни архив (Archivum Secretum Vaticanum) промењено је одлуком папе Фрање у октобру прошле године управо да би се избегло овакво превођење његовог латинског имена које изворно означава приватни, лични папин архив. Како су придеви у модерним језицима изведени из латинског изворника у међувремену почели да означавају и тајни, скривени, садашњи папа одлучио је да избегне двосмислене преводе и негативне конотације преименовањем у Апостолски архив. Основан средином 17. века, састоји се од више од 600 архивских фондова од осмог до двадесетог века, а грађа је смештена на импозантних 85 километара полица. За истраживаче делови грађе отворени су од 1881. године, а 1924. уведена је пракса да се доступним чини документација груписана по понтификатима.