Век од рођења Дејана Медаковићa

Ова година је у знаку обележавања сто година од рођења академика Дејана Медаковића (Загреб 7. 7. 1922 – Београд 1. 7. 2008), и то у три града значајна за његов живот и рад: Сремским Карловцима, Београду и Новом Саду.



Према речима Зорана Колунџије, потпредседника Организационог одбора за обележавање овог важног догађаја и директора новосадске издавачке куће „Прометеј”, у Сремским Карловцима Дејан Медаковић је завршио гимназију, ту је увек радо долазио и ту је добио титулу почасног грађанина. Београд је био важан за породицу Медаковић, ту је Дејан Медаковић провео читав свој радни век, написао сва дела и имао значајно учешће у јавном и друштвеном животу.


На Филозофском факултету у Београду од 1954. до 1982. године прешао је пут од асистента, ванредног и редовног професора до декана. Био је дописни члан САНУ од 1972, а редован од 1981. године. Генерални секретар САНУ био је од 1985, а председник је постао 1999. године.


– Нови Сад је такође важан град за породицу Медаковић. У њему су радили и Милорад и Данило Медаковић, а Дејан Медаковић деценијама је, од 1962. године, био вредни посленик Матице српске. Основао је и са великим успехом водио Одељење за ликовне уметности, а од 1963. године покренуо је „Зборник за ликовне уметности”. За живота је објавио укупно 46 књига. Из историје уметности, историје културе и на опште историјске теме укупно је написао 21 књигу, петнаест наслова било је из области књижевности, а из области мемоарско-дневничке литературе било је осам наслова, као и две књиге интервјуа – подсећа Колунџија.


Поводом обележавања Медаковићевог века основан је Организациони одбор чији је председник уједно и први човек Скупштине Вукове задужбине проф. др Бошко Сувајџић, а чланство у одбору прихватили су и Маја Гојковић, Игор Мировић, Милош Вучевић и Горан Весић.


Иначе, управо је „Прометеј” још 2019. године почео припреме за објављивање „Дела Дејана Медаковића”. Већ су штампани и представљени, као репрезентативно издање, његови чувени „Српски сликари од 18. до 20. века”, а у фази израде је тренутно петнаестак других наслова. Према речима Зорана Колунџије, овај издавачки подухват покренут је захваљујући разумевању покрајинске владе, а наишао је и на подршку Министарства културе и информисања.


– Кад се погледа на допринос укупној српској култури у последњих 100 година, на први поглед се види да је Дејан Медаковић једна од наших најмаркантнијих личности: научник, историчар уметности, историчар културе уопште, јавни радник, књижевник. Пошто је обележавање века од његовог рођења веома обиман посао, и Вукова задужбина се прихватила објављивања избора из Медаковићевог дела који ће бити уклопљен са „Прометејевим” издањима, како би било штампано што више вредних наслова у овој јубиларној години. Предвиђено је покретање иницијативе у Сремским Карловцима, Београду и Новом Саду за постављање спомен-обележја и давања имена некој од улица по Дејану Медаковићу. Очекују се и друге иницијативе и предлози који ће бити прикупљани у Вуковој задужбини – рекао је Колунџија.


Дејан Медаковић био је председник Скупштине Вукове задужбине седамнаест година, уједно је и најдуже бирани председник ове институције културе. За председника задужбине изабран је 6. новембра 1991. године, и био је њен председник све до смрти 1. јула 2008. године.


– Пре свега, залагао се да се Вукова задужбина мора окренути „неомеђеним духовним вредностима српског народа” и да може радити и опстајати само захваљујући мрежи својих огранака у матици, заграничју и расејању, при чему треба избегавати савремене политичке границе. Издавачка кућа „Прометеј” сарађивала је са Дејаном Медаковићем као аутором пуних 20 година и та сарaдња донела је нашој култури праву ниску капиталних дела. По његовом одласку, „Прометеј” је установио награду са његовим именом, која се додељује већ тринаест година. Сада нам је заједничка жеља да ове године што боље подсетимо ширу јавност на дело и значај Дејана Медаковића – истакао је Колунџија.


У плану Изабраних дела Дејана Медаковића, поводом 100 година од рођења, налазе се и књиге прозе: „Ефемерис” 1-5, већ изашао у два импресивна тома, затим публицистика „Дани, сећања” 1-8, стручне монографије: „Истраживачи српских старина”, „Српска уметност у 18. и 19. веку”, „Путеви српског барока” и „Трагом српског барока” , „Барок код Срба”, „Хиландар” и „Откривање Хиландара”, у издању „Прометеја” (уз подршку Архива Војводине и Покрајинског завода за заштиту споменика културе).


„Прометеј” ће штампати и Медаковићева дела „Београд у старим гравирама”, „Графика српских штампаних књига 15–17. века”, као и „Изабране српске теме” 1-4. Биће ту и стручне монографије, затим збирке песама, приче, писма и говори, интервјуи, те део везан за Вукову задужбину.


Зоран Колунџија подсетио је и на речи др Драшка Ређепа, поводом десет година од Медаковићеве смрти, које много говоре о овом српском великану, „последњем барокном Србину”:


„Полихистор, коме је превасходно била на уму мисао о укупности српског националног бића, са сећањем на Милана Ћурчина, који је међу првима уочио да српски национ не познаје границе, и да су му миграције, од времена Стефана Лазаревића и Арсенија Чарнојевића до данас једини вид постојања. Медаковић је многобројним својим монографијама и интервенцијама сваке врсте, актуелан и популаран, обележио маркантне и увек помало тајанствене тачке српства: Хиландар, Трст, Беч, Загреб, Сент Андреју, Темишвар, Сремске Карловце, Нови Сад, Београд, који за њега нису само срећни застоји у развоју нашег бића, него и, свака у своје време, престонице духа. Полицентризам је дефинисао као основу културног и социјалног живота Срба. Српски барок је за њега био све само не опонашање европског модног тренда. Баш је у њему и његовим остварењима видео и показивао особеност, допринос, још једно утемељење европских вредности. Дунав није за њега био само рајска река, него и моћна европска кохезија, и те како и са атрибутима наших специфичности.”