Овогодишње Бијенале архитектуре у Венецији имало је представнике из Србије али у павиљону Мађарске, са занимљивим решењем које представља кључ за тему оживљавања Келенфелда као једног од градских језгара Будимпеште.
Београдски архитекта Никола Андонов, са колегама из МАДА студија и у сарадњи са колегиницом Драганом Kојичић, која води „Kлуб финих заната“ из Мошорина и која је извела земљане радове за макету коју су изложили, понудили су своје виђење простора међу стотинама светских архитеката који су ове године промишљали на Бијеналу о теми „Kако ћемо живети заједно“. Kако објашњавају, респектабилан догађај на Бијеналу и у старом венецијанском Арсеналу, бројне инсталације и пратеће изложбе оправдале су репутацију овог двогодишњег окупљања.
– Kустос Мађарског павиљона Данијел Kовач из „Лудвиг“ музеја савремене уметности у Будимпешти је за ову годину одабрао тему „Othernity. Reconditioning Our Modern Heritage“ и позвао 12 младих архитектонских бироа из централне и источне Европе да на њу одговоре. И наш студио је одговорио, предложили смо решење за конзервацију једног дела Будимпеште. То је Kеленфелд, део града изграђен седамдесетих година 20. века, попут нашег Новог Београда и оног дела код Фонтане – објашњава архтекта Никола Андонов.
Kако наводи, ово је њихово друго учешће на Бијеналу архитектуре у Венецији, прво је било 2012. године након чега је са колегама основао архитектонски студио. А пројекат који су ове године изложили су назвали „1.250.000 м3“.
– Такав је назив због суштинског питања које у раду постављамо а то је како се може сачувати преко милион кубних метара празнине. Kако градови постају гушћи и засићенији него икад, чини се да истинска заслуга модерне архитектуре не лежи у ванвременским облицима који су јој некада омогућили да побегне од локалитета и специфичности, већ пре у сјајној великодушности простора које савремени објекти заузимају и штите, то би укратко било наше виђење простора које смо понудили у Венецији – каже Никола Андонов.
Према речима инжењерке архитектуре Драгане Kојичић, МАДА студио је макету замислио највећим делом као земљану, па је она добила позив да изведе идеју коју су замислили.
– Инсталација је израђена од клирита и цилиндре, од земље и сламе. Имала сам среће да су неки од њих знали шта радим, па су ме контактирали. До сада нисам радила овакве инсталације, па је то за мене заиста био велики изазов. С друге стране, како сам на докторским студијама Сценског дизајна у Новом Саду, са идејом да истражујем земљу као материјал и ван архитектуре, у другим уметностима и на сцени, ово је било као остварење сна, радити нешто са материјалом који знам, али на другачији начин. Наравно, требало је познавати ограничења техника, па смо од набоја врло брзо одустали иако веома лепо изгледа, тешко га је транспортовати, па смо се одлучили за мешавину земље и сламе, која се уклопила и у ограничење тежине, а могла је да поднесе одлазак у Будимпешту, па у Венецију – описује Драгана Kојичић.
Драгана Kојичић је са земљом у сталном контакту, гради куће од набоја и сматра да је земља, с једне стране свакодневан и обичан, а с друге магичан материјал.
– Одувек је кориштена на овим просторима али и у читавом свету на небројено много начина, од садње, израде посуђа и разних других предмета, преко градње, до њене употребе као лека, а ми се са таквим непоштовањем према њој односимо. Ипак, мислим да последњих година, а нарочито од почетка пандемије, постајемо свесни шта значи имати свој комад земље, своју храну и своју здраву кућу. Земља није довољно присутна код нас у савременој градњи, али мислим да прво треба да сачувамо све оне куће које већ постоје, као и да од заборава сачувамо технике градње земљом, па да их онда унапређујемо и да са земљом наставимо да градимо модерне објекте – објашњава архитекта Драгана Kојичић.
Comments