Вера Чукић: Свака улога ме је додиривала и обогаћивала

"Играла сам Софку, ваљда три стотине пута, и сваки пут откривала нешто ново у том лику. Било је дивно играти њену горућу женственост", каже глумица Вера Чукић, која је током више од пола века каријере у позоришту одиграла више од 30 великих улога и то преко 3.000 пута; на телевизији више од 50 драма, 14 телевизијских серија и снимила 20 филмова.



"Била сам затечена када ме је пре неколико месеци позвао Светислав Гонцић, в. д. управника националног театра, и саопштио да сам добила „Печат Народног позоришта” за постигнућа у позоришној уметности. А када ме је Југослав Пантелић, директор Југословенске кинотеке, позвао и саопштио ми да сам добила њихову највећу награду „Златни печат” за постигнућа у филмској уметности, обрадовала сам се и помислила: баш сам запечатила!".


Овако Вера Чукић, драмска уметница особене харизме, говори о признањима која је сустижу. Последње у низу, „Златни печат Југословенске кинотеке” које јој је управо уручено као уметници „која је уткала свој таленат” у српски и југословенски филм, пробудило је у њој многа сећања.

– Тада су наврле успомене и сећања на многе године рада и у једној и у другој уметности. Почела сам као филмска глумица са 15 година у филму „Кроз грање небо”, да би када сам завршила школовање наставила да стварам упоредо филмску, позоришну и телевизијску каријеру. Нисам била само професионалац, играла сам са великим ентузијазмом. Глума је постала мој позив, потреба да оживљавам ликове из домаће и светске класике, савременог домаћег и светског драмског стваралаштва. За награду кинотеке сам и сентиментално везана јер сам је добила за филмске улоге, а оне најбоље одиграла сам по текстовима које је написао мој Гордан (Михић), као што су Ана у „Дневнику увреда”, Кифлина мајка у „Заборављенима”, Маца у серији „Горе-доле”, Мамица у „Срећној породици”, Буба Спасић у „Жутој”... Имам још један велики разлог за радост у вези са овом наградом – каже Вера Чукић и додаје:

– Давних педесетих година прошлог века мој отац Милорад И. Чукић био је делегиран испред „Југославија филма” да заједно са господином Ратком Довијанићем, директором „Југославија филма”, отпутује у Париз и Мадрид како би од њихових кинотека донео филмски материјал који се после Другог светског рата тамо затекао, а био је наше власништво. Успели су у својој мисији, за оно време врло неизвесној, и донели нашој кинотеци велико филмско благо. Ми у породици били смо пресрећни, а ја сам од тада постала редовни посетилац кинотеке.

Током више од пола века каријере у позоришту сте одиграли више од 30 великих улога и то преко 3.000 пута. На телевизији више од 50 драма, 14 телевизијских серија и снимили 20 филмова. Да не говоримо о радију и синхронизацијама. Како сте улоге градили? - Много сам радила, много се давала и уживала у свом позиву. Сваки од ликова које сам играла пре свега сам упознавала кроз текст драме који је био преда мном. Затим, у складу са редитељевом идејом и размишљањима партнера са којима сам радила, маштајући сам покушавала да оживим свој лик. То је принцип по коме сви радимо. Глумац црпи инспирацију из свега што види, што сазнаје, што осећа или маштом буди.

Најлепше је играти велику литературу. Почетак је обележила представа „Размена” у режији Предрага Бајчетића, који вам је дао шансу да играте главну улогу поред три велика глумца: Мире Ступице, Петра Банићевића и Предрага Тасовца. Шта све глумица која игра жене особеног карактера може да пронађе у задатом лику? - Већ вас ваше глумачко биће препоручује за неку улогу, а писац вам својим делом помаже да покренете своје знање о људима, своје емоције или оживите нешто из свог фундуса. Трајно није утицала ниједна улога на мене у том смислу да се ја променим као личност, али ме је свака додиривала и обогаћивала.

У Народном позоришту, чија првакиња сте били 30 година, играли сте у „Браћи Карамазовима”, „Сирану Де Бержераку”, „Зимској бајци”, „Нечистој крви”, „Масци”, „Тихом Дону”... Шта је у фокусу вашег истраживања у сусрету са историјским јунакињама? - Велики изазов ми је био да одржим истинитост лика, уколико је он заиста постојао, и увек велика одговорност за све што бих урадила на сцени. Када сам спремала лик Драге Машин у представи „Конак”, прочитала сам десетине књига које су о њој говориле или је помињале, и много се бојала да се о њу не огрешим. Играла сам је чак три пута. Једном у позоришту и на телевизији два пута.

Какву вам је запитаност донела поетика Боре Станковића будући да сте дело „Нечиста крв” издвајали као нешто особено у својој каријери? - Бора Станковић је безмерно узбудљив писац и када је сетан и када је страстан. Увек дубоко понире у људско биће. Невероватно је његово познавање дрхтаја женске душе. Играла сам Софку, ваљда три стотине пута, и сваки пут откривала нешто ново у том лику. Било је дивно играти Софкину горућу женственост. Обележила је моје тридесете године у позоришту. „Нечиста крв” је свакако један од најбољих не само српских него и европских романа с почетка 20. века.

Какав је положај жена данас на Балкану? Колико смо се удаљили од правих вредности? - У овом времену жене желе да остваре себе, да живе своје животе, да буду оно што јесу и да слободно развијају своје дарове. Свако време носи свој начин живота, своја веровања и своја надања. Ово време за тридесетогодишњаке је потпуно другачије од времена када сам ја имала 30 година. И то је нормално јер све тече и све се мења.

Одувек сте држали до породице која је била ваша мирна лука. Како и да ли опстаје породица у овом времену? - У облику који нам је познат она готово да не опстаје. И то се мења. Трећи миленијум доноси увелико нову цивилизацију, нови смисао постојања и нове начине.

Градску буку заменили сте животом у природи, надомак Београда. Добијате ли понуде за улоге? - Што се улога тиче, нити оне мене препознају, нити ја њих. Можда ће се то променити. Још пре десет година мој Гордан и ја смо се преселили у природу, где и сада живим. То место много волим, градили смо га педесет година и ту осећам да сам оно што јесам.