Виолета Алексић: МУЛТИМЕДИЈАЛНОСТ КАО ПОТРЕБА И СТИЛ ЖИВОТА

Updated: Dec 3, 2020

"Учим сваког дана када је радио у питању и сећам се савета Зорана Модлија: 'Имаш снагу за ово, добро то радиш, не дозволи себи никада празни ход и не одустај. Буди то што јеси јер само таква ћеш бити посебна'. И заиста, ја и не умем да будем другачија, то сам што јесам, а слушаоци, читаоци - публика уопште, осети емоцију. Њој не могу да подвалим осећања", каже у интервјуу за Глас Пеште српска списатељица, уредница Радио Круга и покретач културног живота Срба у Швајцарској.



Шта је Виолета Алексић данас највише: песник, прозаиста, сликар, новинар или друштвени активиста?


- Без обзира на неколико објављених књига, треба много времена да прође па да се име „песник“ понесе. За мене је ипак најважније да људи воле то што пишем, а време ће показати колики сам и да ли сам песник, прозаиста, писац уопште.

Сликар сигурно нисам, само волим боје и сликам на најчуднији начин. Неко би то назвао рециклираном техником, а мени је битно да, када имам времена и када инспирација дође, имам било шта што се зове боја, да забележим тренутак на мој начин.

Активиста сам онолико колико могу у моменту да дам, никада не крећем на пола али ако кренем у било који пројекат дам свој максимум. Можда сам најближа новинарству. Поред поезије, радио је моја велика љубав од малих ногу. Имала сам ту срећу да су великани овог новинарства били директно или индиректно моји учитељи. Учим сваки дан када је радио у питању и сећам се савета Зорана Модлија: 'Имаш снагу за ово, добро то радиш, не дозволи себи никада празни ход и неодустај. Буди то што јеси јер само таква ћеш бити посебна'. И заиста, ја и не умем да будем другачија, то сам што јесам, а слушаоци, читаоци - публика уопште, осети емоцију. Њој не могу да подвалим осећања тек тако. Као што рекох учим, увек се припремам за сваку емисију, интервју, као да је први пут и све док је та усхићеност и еуфорија пред почетак емисије, знам да ће и другима да буде занимљиво.

Да резимирам: шта је Виолета? Виолета је шарени уметнички путујући караван, који са собом носи своје мане и врлине и мноштво драгих људи без којих ни Виолета не би била то што јесте.


Kоји тренутак, односно период свог живота сматрате преломним за Вас као писца?


- Сви ми смо одувек нешто писали, пискарали, далеко да то може да се назове књиженим делом. Чак и касније у средњој школи нисам то могла да назовем неким озбиљним радовима. Волела сам да пишем, мом окружењу се то допадало и ту је био крај програма. Касније је живот режирао неке друге путеве и некако тада сам све ставила по страни, писала сам успаванке за своју децу, дечије песмице, да мојој деци приуштим детињство које ће поред браће Грим памтити и по маминим песмама. Тек ћу касније схватити да сам због њих, своје деце и смогла снаге да пишем.

Знате, када се жени у четрдесетим догоде понори она као феникс устане још јача. Управо се то догодило мени. Писала сам да мање боле „не прележане смрти“ , да се преживи и остави порука када они порасту. Неко је једном рекао да писање буде и савршена терапија након тешких догађаја у животу човека. И то је добро, добро је ако нађемо било који начин да олакшамо себи и помогнемо другима. Оног момента када се БРЕ вратило кући, негде у мојој песми, схватимо да је живот чудан момак, савршено добро знао ко нама није било ко јер у овим годинама, када се храброст одробија, свако од нас има свој компас и превешто га користи или другим речима само се једном гине све остале смрти манје боле... То је тај тренутак.



Да ли је уметнички пут Виолете Алексић био унапред осмишљен, или се развијао од тренутка до тренутка, онако како га је живот дефинисао?


- Живот је тај који од нас ствара борце а борац може да буде и са пером у руци, и кистом, камером и микрофоном.Унапред нисам могла да осмислим свој живот он је мене обликовао.Утицај околине, окружења, доживљених ситуација и особа које су били моји животни учитељи су били ти који су ми указивали на знакове поред пута. Требало је да се врати неко моје време ко зна где запричано, много снаге да се одважим и да сретнем многе дивне људе који су били уз мене све време, да бих постала ово што данас јесам.


Шта је оно што нам нисте испричали у претходним књигама, а желели бисте?


- Тешко питање... Док пишемо песме и прозу, увијемо много тога у само нама знан плашт тајновитости, мало речено а опет довољно. То вероватно радимо јер се бојимо себе. Испричати све значи потпуни „душевни стриптиз“, а то је, бар у мом случају јак тешко. Испричала сам много тога, али зазирем још увек да седнем и испричам оно што би можда, једном, заиста требало да урадим.

Проблем је у томе што ћу поново проћи кроз пакао успомена у којима сам доживела право „психичко насиље“. Та тема је данас више него актуелна и можда би то моје писаније некоме заиста помогло. Међутим, ни након десет година сасвим огољено не могу да станем пред људе и испричам им дословце неке своје песме и приче. За то треба још времена. Кад то време дође, све ће се само написати. Желим ли то? Дубоко у себи да... Напослетку, можда се на мојим грешкама неко научи.

Да ли бисте постали књижевни стваралац и да се нисте отиснули у Швајцарску?


- Верујем да бих, само тада песме можда не би биле овако опоре и можда би приче биле са мање „плакања“. Али, свако зло за неко добро, каже наш народ. Ако може уопште то тако да се назове. Но, свако има свој пут и ту нема повратка.

Kолико су околности прозроковане епидемијом вируса корона утицале на Вас као ствараоца?


- У оном првом налету вируса нико није размишљао о уметницима, а мислим да тада ни ми нисмо размишљали о себи. Улога која нам је вековно дата - „песма нас је одржала“, дигла нас је на ноге. Од оног што нам је у моменту понуђено, стварали смо шта се створити може. Сакупили смо људе, направили акцију „Уметност против лоших вибрација“ и из целог света су пристизали снимци које смо постављали на нашу страницу. Рецитовало се, певало се, глумило се, родиле су се неке невероватне идеје. Ова ситуација, као и многе друге вековне недаће, нас је натерала да тражимо „модус вивенди“. То само доказује поново, колико уметник црпи из разних околности инспирацију и снагу. Жао ми је што те ангажмане, посвећеност уметности у опште нису видели они који би требало да подрже уметнике.


Где видите место уметника у тим околностима?


- Место уметника, не само у овим околностима, већ увек, треба да буде тамо где се та уметност и представља. Баш због тога што су уметници први који дижу морал, охрабрују, забављају - не смеју да се забораве ни сада. Уметност није луксуз, већ људско право. Уметници не смеју бити заборављени, јер када ово све прође пожелећемо опет и филм, и театар, добру песму, лепу промоцију.

Не знам да ли неко може да пева вечно без инспирације и подршке. Нека ово буде апел да се уменицима вратимо и подржимо их као што то они раде са свима. Сада више него икада и баш у овим околностима.


Виолета Алексић је књижевник, новинар, хуманиста, велики заљубљеник у уметност и један од носећих стубова очувања српског језика, културе и традиције у дијаспори. Рођена је 1974. године у Превешту (у Левчу), где је провела детињство. Већ скоро четврт века живи и ради у Швајцарској. Објавила је осам књига, од којих је најзапаженија збирка песама „Ниси ти мени било ко“. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије – са интернационалном идентификацијом, Удружења српских писаца Швајцарске, Друштва књижевника Војводине и многих других. Дописник је Радио Београда, РТK2, српске телевизије на Kосову, РТС-а и франкфуртских Вести. Заједно са Тањом Радојевић, аутор је емисије на српском језику, Радио Kруг, у медијској кући Kанал K у Цириху.


Да ли сте задовољни организовањем српских уметника у Швајцарској?


- Заиста мислим да су уметници у дијаспори, не само у Швајцарској, већ широм света, добро организовани. Дивим се труду и раду да се толико уради и очува за будућа поколења. Много пута је то „на мишиће“ урађено, без икакве новчане подршке, а некада се и направи неки пројекат који често једва покрије трошкове. Ово говорим јер је заиста веома важно да се схвати да организовање наше заједнице заслужује већу подршку.

Поносна сам на историју српске заједнице у Швајцарској, која траје преко 100 година. Ако узмемо у обзир чињеницу да су прве новине на неком страном језику, штампане у Швајцарској, биле управо недељни лист “Слобода”, на српском и француском, објављен у Женеви 1864. године, а да је у периоду од 1863. до 1918. преко 840 српских студената студирало у Швајцарској, јасно је колико су наши сународници тежили да се очувају српска реч и културна баштина у свету. Још тада, па све до данас, српска дијаспора, или расејање, борило се да очува свој идентитет. Знање језика и културе годинама се преносило на генерације и на тај начин су се градили мостови, не само између Србије и Швајцарске, већ Србије и целог света. Управо због тога, веома је важно схватити улогу свих људи који се у дијаспори баве културним и друштвеним радом.

Много вредних књижевника, научника, доктора, пореклом из Србије, бележи и сама швајцарска историја, а споменици и архиве сведоче о томе. Од Јована Дучића, Милеве Марић, Светозара Марковића, Николе Пашића, Алексе Шантића, до данашњег Удружења српских писаца Швајцарске, СПКД-а "Просвјета“, Српског културног друштва, Допунске српске школе и Српске православне цркве, па све до медија, као што је Радио Круг, у чијем се етру чује српски глас. Све то је историја, коју треба чувати.

Поред тога, многобројна културно-уметничка друштва заузимају важно место у очувању српске културне баштине. Труд свих ових људи се не сме заборавити, јер поред кућног васпитања, ове институције су заслужне што већ четврта генерација наших сународника лепо говори матерњи језик и познаје српско писмо, ћирилицу.

Сматрам да су уметници заиста најбољи амбасадори једне земље.



Колико кроз ова удружења други народи показују интересовање за нашу матичну земљу?


- Градити мостове између земаља није само област у архитектури, већ битан део људске психологије, а то је знао и Милутин Миланковић, који је поред својих научних радова, свету, кроз своја дела, представљао и свој народ. Из историјских записа се сазнаје да је, можда, током неких давних година, било лакше изградити те мостове. Након несрећних деведесетих, на неки начин изгубили смо медијски рат на западу и управо зато је јако важно не одустајати.

Истрајност је веома битна у свему што чинимо, само је потребно наћи модус вивенди, а моје лично мишљење је да кроз уметност имамо решење дугогодишњег мрака. Наравно, свако има свој начин приступа када је тема културе у питању и сваки од њих може бити прави, ако се налазимо на правом месту. Треба, свакако, опрезно приступати том месту. Шта овим желим да кажем? Тон прави музику, а лепа реч гвоздена врата отвара и сва је мудрост некако и смештена у тим нашим народним умотворинама, само их ваља разумети. Наше духовно и историјско богатство може пробудити интересовање у свакоме, ако пронађемо додирне тачке са историјом народа где боравимо. Јер, истини за вољу, још једна изрека каже слични се сличнима радују. Када се пронађе заједничка тачка, полазак у упознавање буде лакши, а ми имамо толико тога што се може назвати том почетном тачком.

На међународним сајмовима књига у Београду, Франкфурту, Женеви нашле су се књиге аутора који годинама стварају у Швајцарској. Махом су то и преведене књиге. Лепота писане речи, забележена у књизи, трајно је архивско богатство које остаје поколењима. Зато, када видим да неко чак и у својој седмој деценији крене са писањем на овим просторима, подржим га.



Колико наши људи у Швајцарској чувају свој језички и културни идентитет?


- Невероватно је битан сваки редак на матерњем језику, то знамо ми, који смо више од пола живота провели далеко од завичаја. Моћ стварања гради мостове које сам поменула, али и мења искривљену слику о нашим људима у дијаспори, која нам је наметнута деведесетих година. Дирне ме увек када чујем да за Светосавски бал деца на ћирилици читају песме о Светом Сави, када видим народну ношњу на омладини која зна значење сваког гајтана ишараног на јелеку, каници, антерији.

Поносна сам што и данас имамо многобројне студенте нашег порекла који имају своје трибине и предавања о Николи Тесли, Пупину, Миланковићу. Млади академци су елита будућих српских научника, доктора, професора. То велико, шаренолико богатство нашег народа у свету је наша лична карта и сматрам да је веома важно имати слуха за све те људе. Док траје језик и писмо, трајаће и тај народ, ма где да јесте, рекао је Вук Караџић. А носталгија није само реч, већ и емоција. Из бола су настале најлепше песме.

Љубав није само слово на папиру, већ покретач у сваком човеку. Ако тај човек из љубави пева, носталгијом праћен на светским раскршћима, за колевком у коју је стављена снага знања и умећа, онда тај човек гради мостове где год стане, да би му кућни праг био ближи.

Радио Круг је такође део те организоване приче и поносна сам на свако удружење, сваког појединца који даје свој допринос у очувању културне баштине и представљању Србије у лепшем светлу.

Где данас видите место Радио Kруга из Швајцарске, чији програм уређујете?


- У само две године постојања, Радио Круг има значајну функцију на првом месту у очувању језика. Захваљујући медијској кући Канал К, која поред свог редовног програма подржава кроз пројекат Компас и миграционе емисије слоганом „Швајцарска има више од 4. језика", имамо могућност да представимо све оно што Србија јесте не само Швајцарској већ и свету. Због колажног програма који се бави само и искључиво уметношћу на нас су обратили пажњу и уметници из целог света док је и сама Швајцарска јавност похвалила наш рад. Недавно је национална телевизија била у гостима Радио Кругу. Разлог доласка је било инфорисање на матерњем језику.

Једни смо од ретких који су се бавили стањем ковида и мерама предострожности у овој години ковида 19, али и јединствена мигрантска емисија у којој уметност не познаје границе. Локални дневни лист у Арау нас је окарактерисао, након само 6 месеци рада, као „занимљивост округлог радија“.

Наравно, свега овога не би било да ова идеја није настала заједно са Тањом Радојевић, која је такође заслужна за рађање емисије Радио Круга. Нас две смо у септембру 2018. године одлучиле да завртимо једну потпуно другачију причу.

Убрзо нам се прикључио и наш колега Јован Арсенијевић. Екипа КРУГАША, како нас зову, састоји се и од дописника и сарадника. Допсиници из Београда су Љиљана Црнић, наша призната књижевница и новинарка, затим Мирослав Динић, који се бави монтажом, и од недавно и Дејан Грујић, уредник Јутарњег програма Београда 202, који је пријатељ наше емисије. Сарадници су и Пеђа Ристић, књижевник, Снежана Неф, микробиолог и психолог, Катарина Радуловић, уметнички критичар. Са оваквим тимом је пре свега задовољство радити, а искуства професионалца који су у круговању служе нам као велики наук.



Kако функционише ваш програм? Да ли имате нечију финансијску и осталу подршку?


- Као што рекох смешетни смо у швајцарској медијској кући Канал К, која траје више од три деценије. Поред редовног програма постоји пројекат Компас, који даје простор мигранстким емисијама; поред 17 нација, ту је и Радио Круг на српском језику. Он настаје 2018. године и убрзо добија две емисије, недељом и уторком од 19.00 часова, где се два пута недељно у 60 минута разговара о уметности, спорту, науци... У Кругу не постоје границе и живи програм је „амин“, када је Круг у питању.

Некако са свим својим предностима и манама, живи програм има ту лепоту и емоцију коју ниједна монтажа не моће да надоканди. Наравно, на друштвеним мрежема, свако ко је проспустио емисију може да одслуша снимљен материјал.

Треба такође истаћи да смо подршку на почетку кружења добили од самог врха уметничке сцене како наше тако и швајцарске, па је некако било и логично да овако добро крене. Наравно одговорност је тиме већа да оправдамо поверење и ми се заиста трудимо да дамо све од себе да свака емисија буде посебност. У овде две године Круг је угостио уживо, онлајн, путем организованих догађаја других удружења као и својих, велики број уметника, стваралаца, научника... Много смо уметника повезали кроз наш етар, а који су направили сјајне пројекте и сарадњу. То и јесте заправо мислија Круга, чије пуно име значи КРЕАТИВНА РАЗМЕНА УМЕТНИЧКИХ ГРУПА.

Уједно, ми смо и чланови Канала К, што значи да смо активни учесници свега што се дешава у овој медијској кући. Напоменућу да је Круг не само емисија, већ и удружење, које из чистог ентузијазма ради на очувању културне баштине. Финансијску помоћ имамо преко донација и пројеката, за сада. Али то је у реду, јер љубав према округлом радију нема цену или, како ми умемо да кажемо: "Из круга, о кругу, у круг – креативном разменом уметничких група широм планете".


(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)