Прича Виолете Цветковић је један од два јавно похваљена рада, од око стотину колико их је пристигло на књижевни конкурс "Гласа Пеште", посвећен заштити човекове околине.
Моја баба Биска била је једна од оних планинских жена, жена муж, а ми смо је замишљали као горштакa. За живота никада није напустила село а имала је највише знања и мудрости у селу. За свакога је имала савет, да позајми новац, да помогне кад се нешто зида, кад се коси. Деда и отац су ми умрли млади па је без мушке руке у кући она била све.
- Још мало, гледала је мог брата, мој Бобе, да пораснеш, баби ће ти будеш домаћин у кућу. Мирна ћу сам с тебе.
Храбрила је себе узимајући чекић да спреми косу за брата, коса већа од њега а он срећан што ће први пут косити. Уз бабу смо проводили лета и зиме и готово сваки викенд у току школе. Научили смо од ње да гледајући у небо одредимо хоће ли сутра бити кише, која је гљива отровна, где да се сакријемо кад загрми.
- Векенце, природа нам је све дала. Ако се разболиш имаш лек, ако си гладан имаш храну али мораш да је поштујеш, иначе ће много лоше да ти врне. Заболи те гуша, има невен, стомак-лек је ајдучка трава, а кад не мож да спиш, узни си маточину. Купине, боровинке, које ти душа иска. Секирају ме ови са чешагије. Знеје се борвинке се беру с руке, не с грабуље. Све искидаше.
Тешко је неко време наишло. Човек је насртао на природу, да узме још, да заради више. Зарежаше путевима камиони. Почела је сеча шума. Цоктала је моја баба кад год би чула бректање.
- Векенце, ајмо до Пијови, малко да наберемо печурке.
Са радошћу дохватих мотку иза врата, мотку за планину јер је баба говорила да се у шуму никад не иде без ње, може да искочи нека змија. Баба је вукла ноге по путу а иза ње се дизао облачић. Ја сам цупкала за њом и за час се попесмо до Пијова.
- Не мај се по путишта, ће идемо на извор да пивнемо малко воду.
Извор на Пијовима био је као очи планине. Вода се из једног сливала у други. Некада најчистији, сада је био мутан, пун шуме и блата. Воде у њему једва да је било и за лек.
- Бошке, што је овој? Извор ће пресуши. Мора га очистимо.
У једнoм даху смо дотрчале кући. Баба ми је тутнула мотику у руке а она дохватила трнокоп. Шума око извора била је посечена само је по неки пањ вирио из земље да подсети људе на њихову срамоту. Обарајући дрвеће пресекли су и водену жилу. Ужурбано сам очистила лишће и гране. Баба је тражила жилу, копала је около по већ намученој земљи.
- Ту си! Хвала ти Бошке!
Нашла је жилу.Чиста вода навирала је у поток и кренула да се меша са прљавом. Чинило ми се да никада неће надвладати. Требало је време да горске очи постану бистре, као и у животу, за све добро треба много времена и стрпљења. Погледала сам бабу. Очи су јој блистале, да ли због суза или сунца, мени су изгледале као искре које лете у мрачној ноћи. Спасиле смо поток!
Од тада нас је пуно тога снашло, крчење шума, пожари и суше. Моја баба није могла да нас спасе свега, али ме је научила да од једног посађеног дрвета временом настане шума, један очишћен извор притока је чисте реке, а мирис твог ружичњака шири се далеко. Тако је она учила мене а ја моју децу. Кроз нас ће баба Биска заувек живети.
Comments