Са глумцем београдског Позоришта на Теразијама Владаном Савићем, већ месецима су у прилици да се друже и они који немају могућност да посећују ову популарну театарску кућу. Улога Ивана Ожеговића у веома гледаној ТВ серији "Игра судбине", донела му је велику популарност, што је била и тема интервјуа који је Владан Савић дао београдској сарадници "Гласа Пеште".
Серија „Игра судбине“ веома је гледана и у Србији, али је прате и наши људи у Мађарској. Улога Ивана Ожеговића, коју тумачите, омиљена је код гледалаца. Како се носите са овом огромном популарношћу, коју Вам је серија донела?
- Ја сам глумац од своје шеснаесте године, када сам уписао Позоришну академију, а радим у Позоришту на Теразијама више од 30 година. Познавали су ме људи који гледају позоришне представе, а сада је популарност постала масовна. Никада нисам доживео ово што ми се сада дешава и још увек се привикавам. Људи ме сусрећу на улици, хоће да се сликају са мном, а телевизију гледа огроман број људи. Осим на ТВ Прва у Србији, серија је откупљена и гледа се у Македонији, Црној Гори и БиХ. Интересантно је да, када сам гостовао у Вуковару, у марту ове године, нисам могао да прођем градом од обожавалаца. Цео регион гледа, а ево, драго ми је да чујем, да серију прате и наши људи у Мађарској.
Како тече снимање ове, прилично дуге серије, и како сте добили једну од главних улога?
- Серија се емитује сваког радног дана од уторка до петка, а понедељком се гледа реприза од претходне недеље. Сада смо на некој 150 епизоди, а биће их, како сазнајемо, 307, тако да ће све до краја јуна следеће године публика моћи да нас гледа. Улогу сам добио на кастингу, али су ми тада биле понуђене две друге, мање улоге. Међутим, ја сам се добро спремио за ову главну, научио текст, чак сам и костиме понео. Имао сам среће, а Иван Ожеговић је углавном позитиван лик, публика га воли и мени ова улога одговара. У почетку је било јако напорно на снимању, јер је радња била само на мени и Милици Милши, колегиници која игра Аду, а онда се прича разгранала, уведени су нови ликови, и сада је лакше. Снимање је свакодневно, са два слободна дана у недељи, и подељени смо у две екипе.
Јесте ли задовољни сарадњом са редитељем, сценаристом и екипом глумаца?
- Имамо два редитеља и то су: Миша Вукобратовић, главни редитељ, и Станко Милошевић, а сценариста је Жарко Јокановић, који је веома заслужан за дуготрајност и ову огромну гледаност. Веома лепо сарађујемо; екипа глумаца, која није мала, проводи готово цео дан заједно. Највећи део серије се снима у студију и атмосфера је веома добра. Сценариста Јокановић је, уствари, узео сиже једне латиноамеричке серије и прилагодио је нашој публици. А, овај формат, тв новеле, веома се „прима“ у нашем народу, што је за мене социолошки феноман. Сарадња са млађим колегама је, такође, добра. Ту су двојица „мојих синова“, Стеван Пиале и Лука Рацо, доста интеракције имам са Дарком Томовићем, мојим најбољим пријатељем у серији. Драго ми је што сам део свега овога.
У исто време, играте у познатим хитовима Позоришта на Теразијама, за које се увек тражи „карта више“. Како сада те своје позоришне обавезе ускалђујете са снимањима?
- Морам да ускладим своје представе и пробе у Позоришту на Теразијама, као и своје приватне продукције, а сада је све због епидемиолошке ситуације помало успорено. Дешавало се да имам преставу увече, а да сутра од пет ујутру већ морам да будем у студију, на снимању. Омиљена ми је улога Била Остина у мјузиклу „Мама миа“. Недавно је била премијера мјузикла на Бајагину музику „Са друге стране јастука“, а у позоришту играм и у представама „Виктор Викторија“, "Цигани лете у небо", а од недавно и у „Зони“.
Са Вашом супругом имате и неке приватне продукције – представе са којима доста путујете по Србији, али и шире. О каквим се пројектима ради?
- Моја супруга је, такође, глумица и солиста хора Позоришта на Теразијама, Кристина Савић, и ми имамо један мини мјузикл, односно кабаретску комедију – „Брак, у ствари љубав“. То је наша подршка браку, у време када се он све више распада. У представи Кристина свира клавир, а ја гитару. Играли смо је 150 пута и много путовали, по Србији, у региону, у Црној Гори, БиХ, Хрватској, били смо и у Шварцарској, Немачкој итд.
Имамо на нашем репертоару и музичко-поетско вече „Као да сам те сањао“, где говоримо најлепше стихове српских и светских песника, уз клавирску пратњу. А, изводимо и комад о нашем менталитету - „У чему је проблем, народе мој?“, духовиту, али помало опору представу, у форми правог кабареа.
У изјавама често кажете да сте сасвим обичан, породичан човек. Колику Вам подршку пружа породица управо сада, када Ваша каријера досеже врхунац?
- Породица је најбитнија! Она је увек на првом месту и не постоји ништа што то може да угрози. Имам ту срећу да је и моја супруга глумица, па заједно играмо и путујемо на гостовања. Имамо два сина, старији је отишао на студије у Словенију и то нам тешко пада, јер смо доста везани. Млађи има тринаест година, али је већ играо, као дечак, у позоришту, у мјузиклу „Јадници“. Сада је то прерастао, али завршава музичку школу и похађа школу глуме. Веома сам поносан што сам успео да одолим искушењима глумца и срећан, јер имам привилегију да радим оно што волим.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)
Comentarios