top of page

Вјера Мујовић: Припремам комад о Пупину

Таленти глумице београдског Народног позоришта Вјере Мујовић не мирују, јер се поред глуме бави и књижевношћу, преводилаштвом, музиком, а одбранила је и докторску дисертацију на тему „Културна дипломатија као чинилац имиџа Републике Србије у свету”, након чега је објавила и истоимену књигу. За "Глас Пеште" разговарали смо, поред осталог, и о Вуковој награди Kултурно-просветне заједнице Србије, коју је недавно добила.



Вјера, најпре наше честитке за ову престижну награду. Како сте се осећали када сте сазнали да сте међу добитницима и шта за Вас ово признање значи?

- То је за мене велика част и радост, Вукова награда је једна посебна награда и верујем да ми је додељена за синергију мог уметничког и научног рада. Такође, учествовала сам и у различитим друштвено ангажованим акцијама, као што су: „Негујмо српски језик”, изложба „Јасеновац – право на незаборав”, отварање Центра за хебрејски језик на Филолошком факултету у Београду и отварање Српско-јеврејског центра „Свети Сава и Јехуда Алкалај” у Јерусалиму и др.


Како сте проводили време изолације, ограниченог кретања, када смо сви највише времена проводили код куће?

- Најнезгодније је, наравно, за оболеле, затим за оне који су изгубили своја запослења и приморани су да се сналазе и издржавају своје породице. Наравно, глума је, ипак, луксузно занимање, и у овој пошасти није било много места за нас. Позоришта су била затворена, па су се помало отворила, да би се поново затварала. Није време за неке дугорочне планове, морамо бити стрпљиви.


Они који немају стално запослење, а имају среће да снимају серије - нису у проблему. У проблему су глумци који немају ни стално запослење, ни снимања, јер се гостовања и позоришне представе углавном отказују. Држава је дала помоћ, али ово траје доста дуго.


Наравно, за глумце је важна креативност, радост рада на улози у позоришту, или на филму и телевизији. За глумце су важни снови о пројектима који се припремају. Али, сви ми морамо и да живимо и преживимо свакодневицу. Глумци воле да раде, само је важно да добију прилику.


Ја се трудим да направим неки баланс између прошлог живота и овог „коронарног“. Важно је остати присебан, радити колико год је то могуће, бринути се о свом духу и о својој души - не дозволити демонима страха да надвладају. Важно је не одустати и играти кад год је то могуће, па и уз неки ризик. Јер, живот је ризик!


Верујемо да сте покушали да осмислите неке форме којима сте могли да се бавите. Да ли је било наступа, представа, нових улога?

- Почело је „онлајн” приказивање представа, као и играње представа уз „стриминг”, путем интернета. Тако смо глумица Рада Ђуричин и ја играле представу „Мала црна хаљина”, омаж познатој Kоко Шанел, на фестивалу у далеком Дагестану. После смо имали и округли сто са критичарима. И он је одржан онлајн и све уживо. Добро је да не одустајемо. Тешко је онлајн, али боље и тако, него никако.


Ето, говорили су да ће књиге нестати, али књиге се и данас штампају и одолевају духу времена. Хвала Богу и публици! Позориште постоји још од античког доба. Верујем да га ниједна корона не може убити. Kада публику чини петнаесторо људи осећај је посебан, интиман, личан.


Ја играм у две представе у Дому Јеврема Грујића, а то је први приватни музеј у Србији. Пре короне нас је гледало само 40 људи, јер толико музеј може да прими гледалаца. Сада нас гледа 15 људи. Сви се осећамо привилеговано. Играм представу „Мала црна хаљина” о Kоко Шанел и „Две жене и један рат”, која говори о две велике српске добротворке у Првом светском рату, Мабел Грујић и Јелени Лозанић. То су заиста дивне приче које негују херојску страну жена. Волела бих да ове представе једном одиграмо и у Пешти.


Kада је „уведена” корона, ја сам писала, читала, сређивала своју архиву, коју нисам успела да завршим, али сам и говорила текстове и поезију за Библиотеку града Београда, уживала на сунцу моје терасе, трудила се да будем смирена и сабрана. Читала сам непрочитане књиге и гледала неодгледане филмове.


Шта је актуелно сада, радите ли на неким представама, или се више бавите писањем?

- Поред великог признања - Вукове награде, моја монографија „Kултурна дипломатија у служби Србије”, настала од моје докторске тезе, у издању Института за политичке студије изашла је претходне године. Сада се бавим литературом коју ћу играти. Припремам представу о Михаилу Пупину, представу о Лиди Баровој, чешкој глумици која је била љубавница Гебелса и још један драмски текст за Скадарлију, моју улицу и улицу мојих предака. А, након моје две објављене књиге прозе, чека и нека нова, трећа књига да буде приређена и, надам се, објављена.


У Будимпешти се још памте Ваша гостовања. А како Ви памтите Будимпешту?

- У Пешти сам била два пута. Оба пута је било чаробно. Имате дивну публику, дивну гимназију, дивне професоре, интелектуалце. Рада Ђуричин и ја смо имале велику част да представу „Човек човеку” одиграмо у свечаној сали Текелијанума. То је било, заиста, посебно искуство. Волела бих чешће да долазим. Имам две представе које се баве културом сећања на великане рата и уметности. Једна представа је „Две жене и један рат” коју играм са Маријом Бергам, о две хероине Великог рата, о њиховим невероватним животима, Мабел Грујић и Јелени Лозанић. Друга представа је „Поетски кабаре Иво Андрић”, а ово је година Андрића, 60 година од доделе Нобелове награде.


*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.

Comments


bottom of page