Газиводе: Повратак природи и себи

Само далеко од градова, у природи, може се јасно видети необична лепота звезданог неба. Камповање на обали језера Газиводе, у насељу Брњак (општина Зубин Поток), прилика је да се ужива у звезданим ноћима, пливању и дугим шетњама у густој шуми.



Вештачко језеро – на 694 метра надморске висине, дужине 24 километра, максималне дубине 105 метара – настало је од 1973. до 1977. године преграђивањем реке Ибар. Изнад језера је планина Мокра гора (припада Проклетијама).


Ни на једном месту нисмо боравили дуже од два дана, а увек смо били поред извора природно хладне воде од које зуби трну. Истина, једне ноћи чули смо неколико пута појединачну и рафалну паљбу из ватреног оружја из супротног правца језера, као и из села Брњак, на срећу, на томе је само и остало. Од мештана смо сутрадан чули да су тог дана Срби правили барикаде на административним прелазима Брњак и Јариње као одговор на одлуку албанских власти да примене спорне документе о саобраћају. Такође преподне, језеро, места Брњак и Јариње надлетали су хеликоптери КФОР-а.



Током пешачења овим крајем упознали смо Радојку Илић Цоцу и Мирка, који сваког лета проводе одмор у својој викендици која је тик уз обалу језера. Препоручили су нам да обиђемо манастир Брњак, као и да се попнемо на Мокру гору и њен највиши врх Поглед (2.155 метара). Од Радојке сазнајемо да је протеклих година међународни тим археолога истраживањима у језеру открио бројне споменике средњовековне српске културе: остатке палате српске краљице Јелене Анжујске, манастира Чкиље и звоника и неколико цркава.


Током боравка на језеру срели смо и пензионисаног професора биологије и хемије Комнена Коју Илића. Иако у поодмаклим годинама, изгледа крепко и одаје утисак човека који се лако креће по падинама и узбрдицама. Са својим синовцем Славишом, пуковником у пензији, крчио је шипражје на обали језера. Управо ће ту да никне Славишино одмаралиште. Од њега добијамо и кратак курс о лековитом биљу овог краја, о хајдучкој трави која помаже код желудачно-цревних обољења и повишеног крвног притиска, мајчиној душици доброј за нервозу, кантариону, кичици... Професор Која, који је права енциклопедија знања, затим набраја богатство шуме овог подручја, с много букава, потом храста, јавора, јасике, јеле... Па, следи лекција о животињама, пуно је овде лисица, јазаваца, зечева, змија, дивљих свиња, срна, вукова, чак има и медведа, а наравно језеро је пребогато рибом.



У овом крају одмор и задовољство и овог лета су нашли Крагујевчани, чланови „Мото и ски-клуба” које себе зову „Горским вуковима”. У њиховом кампу високо се вијорила српска застава. Срђан, Марко и Дејан откривају да је њихов хоби екстремни адреналински спорт: лети возе моторе у тешким горским условима, а зими скијају.


– У основи нашег клуба је дружење, ширење пријатељства и патриотизма – казао је Срђан Кокерић.


Занимљивим личностима које посетилац може упознати у овим крајевима придружује се и Драгиша Бели Илић, чије се имање налази у дубини шуме, а он каже како се на дедовини – одмара. Има двојно, српско-руско држављанство. Жена Нађа је Рускиња, син и ћерка му живе у Москви. Док причамо о свему и свачему, зове га жена, а потом и син Никола, и траже да хитно напусти дедовину и врати се у Крагујевац, а потом у Москву.


– Не могу они да разумеју љубав према дедовини и прецима – каже и смешка се Илић.

Пут нас даље води у женски манастир Брњак посвећен Светом великомученику Ђорђу. У недељу, на литургији, црква је пуна народа и деце. Предивно, готово анђеоско појање монахиња, а након службе, људи су послужени кафом, колачима и питом.



– Манастир Брњак подигла је света краљица Јелена Анжујска у 13. веку. Била је жена краља Уроша Првог Немањића и мајка краљева Драгутина и Милутина. Волела је Србију у коју је око 1245. или 1250. дошла стазом засутом јоргованима – прича старо народно веровање игуманија Стефанида.