У мојој сеоској свесци записи. Дан летњи, магле јесење. Опомиње небо, пореметило се у природи, побунило у земљи. Моја летња адреса све студнија. Невидљива корона свуда оставља видљиве трагове. И све дубље боре.
Пише: Мирослав Тодоровић, књижевник из Трешњевице (код Ариља)
Заврши се и берба малина у тишини и никад тежој години. Утихну прича о цени, јер сада је добра кад малина нема. Због слабих цена ранијих година, смањене су површине за трећину. Шта год да буде, добро бити неће.
„Власници хладњача увозе малине из БиХ, мешају их с малинама из Србије и извозе као домаћи производ. Произвођачи неће моћи да остваре зараду јер су временске неприлике уништиле део рода, па су приноси слаби и једва ће моћи да покрију трошкове”, пише у „Политици” 29. јула. Знам и сам, јер годинама гајим малине – кол’ко да бедну пензију, која се само тако зове, допуним. Хонорара за писање одавно нема. „За уметност никада ништа није било ни лепо ни сјајно”, каза Душан Ковачевић („В. новости”, 17. јул).
У роману Владимира Кирде Болхорвеса „На видику згаришта” изрека Сола Белоуа: „Ако сте се определили за књижевност, самим тим сте се определили за могућност да умрете од глади”. Прочитах овај обиман роман који је на списку за Нинову награду, коју неће добити, али писцу остаје нада Нобелова.
Иако нема вајде од писања, писаца је све више. И поново Кирда са записом: „Упрошћено и брутално речено, писаца данас има кô г...на, а читалаца ни за лек”. Ова реалност као да погодује бекству у писање. Корона је притисла страхом и подстакла друге бриге.
У моја размишљања уклопи се и реченица из писма Д. Ненадића: „Рођендани служе човеку да се суочи по ко зна који пут са свим оним што је у свом печалном животу проживео, са свим својим модрицама и ожиљцима и тек с понеким блаженим треном. Нико, ама баш нико у том билансу, ако је добар књиговођа свога живота, не може да начини позитиван биланс, што рекао Меша у свом ’Дервишу’, сваки човек је на губитку…”
Да ли је требало да нам и ова пошаст загорча старост? О томе у писму књижевника Светолика Станковића: „Поштовани брате, по перу и страданију, Мирославе. Претурили смо преко ових седих глава много, рекао бих превише. Ко нам и зашто додатно загорчава ове рестлове од живота, не знам. Не верујем да то чини Бог, јер, кажу, Бог је љубав. Поред тога, има Он и важнија посла у Космосу од лудих двоножаца који себе, сасвим неоправдано и без разлога, називају хомо сапијенсом. Далеко смо од тога, по свему судећи. Ипак је ову пошаст створио и светом просуо луди двоножац, та најопаснија звер која гмиже планетом Земљом. Тачније, стотинак најмоћнијих и најбогатијих уређују свет по својем нахођењу. Мртви и пострадали, унесрећени и ожалошћени, не занимају их, све је то само колатерална штета. Не знам како ће се све ово завршити, али свет преживљава, управо ових дана, промене којих нисмо ни свесни. Никада више ништа неће бити као пре. Бојим се оног ужасног пророчанства из књиге над књигама, по којем ће живи завидети мртвима. У годинама које имам, заиста ми је свеједно шта ће бити са мном, но имамо децу, унуке, младост која мора да живи. Како? То остаје крајње упитно. Поздрављам Те и и желим да из овога пакла изиђеш јачи и здравији, на ползу свих који Те знамо и поштујемо Твој рад.”
Тако списатељ Светолик, српски Фокнер. А мени на уму стихови Ј. Христића: „Живели смо у временима сасвим очајним./Од трагедије правили смо комедију, од комедије трагедију.” Шта се дешава и због чега, не разумем. Ако је од Природе заслужили смо, ако је од Бога – он зна како ово да среди, ако је од „човека” не би ме чудило, колико ме чуди зашто наша Црква ћути, зашто не помаже изгубљено стадо. Ћуте и они што су позивали на молебане, литије... Политичари са ТВ екрана говоре о напретку, и да пара има… Новине пишу: „За српску привреду нема зиме – до зиме”. „Сви су они исти, само се различито зову”, казује чича Гаврило. „И све је океј, само што ништа није како треба.” Пише ми и Анђелко А. „Пратио сам страдање ариљског окружја од поплаве, онај растур путева, одроне земљишта, ништење малињака, људске муке... Нејасно ми је много тога у вези с потоњим, иако ми је, наравно, све јасно одавно, још од пре пола века! Општи, пословични наш немар и јавашлук, не само власти – премда је она кривац на првом месту, увек и свакад – већ и наших људи који се напросто ругају животној средини, екологији, чистоћи, реду, хармонији и лепоти коју је Природа, по Вишњој промисли, створила и диктира је, али човек то не види ни после толико хиљада година. Е, па ето, враћа му се то, враћа нам се свима ТО!”
Седим, сирак тужни, под смреком у пустом селу, слушам грактање врана, читам књигу Гордане Влаховић: „Где нестаде небо Росуље”. А ја питам: „Где нестаде живот, у шта се све ово изопачи?”
На уму ми, за утеху, и мисао А. Шопенхауера: „У самоћи бедник осећа своју беду велики дух сву своју величину”.
Comments