Глобализација на силазној путањи

Зашто је глобализација раскринкана и зашто донедавни предводник – САД одустају од ње као од наметнуте пошасти? Која их је накнадна памет натерала да је се одричу?


Пише: проф. др Владимир Првуловић


Сада је јасно: Франсис Фукујама је погрешно најавио крај историје, величајући глобалну победу либералног капитализма. Како се тај облик капитализма од 2007. суочио са проблемима, а затим почео да се урушава због унутрашњих криза и светске пандемије, распршила се толико хваљена Фукујамина утопија у прилог наметања свету модела америчког економског уређења и њему иманентног облика представничке демократије.

Потврђује се оно о чему сам писао у време светске промоције глобализације 2000. у делу „Економска дипломатија”, када сам систематизовао предности и мане глобализације. Приликом прегледа текста, показало се да сам набројао више негативних него позитивних карактеристика глобализације.

Глобализацију су измислиле најразвијеније земље либералног капитализма, пре свега САД, како би, без икаквих државних, царинских, административних препрека и предрасуда, глобализовале своју економску моћ, профит и експлоатацију мање развијеног дела планете. Велики економски магови Фридрих Хајек (Нобел 1974) и Милтон Фридман (Нобел 1976), критикујући Кејнзову теорију о пресудној улози државе у капитализму, сматрали су да економска контрола државе води у тоталитаризам.


Држава је требало да остане само „ноћни чувар приватне својине”, а да се уклоне њени прописи, захвати, баријере, превелика опорезивања и мешања у слободно предузетништво. Прикривена намера моћних држава била је да, доминацијом у извозу индустријских производа и високе технологије по највишим ценама, уз слободан увоз примарних и пољопривредних производа из неразвијеног света по најнижим ценама, обезбеди да богати буду што богатији, а сиромашни зависни од технолошки надмоћних земаља. О томе је критички говорио и разоткрио праве намере моћника тек Џозеф Штиглиц  (Нобел 2001). Није чудо што се тако обликовала и економска политика и односи унутар Европске уније. За помоћ и арбитрирање у спровођењу такве праксе створена је 1. јануара 1995.


Светска трговинска организација (данас 164 чланице) у коју, осим креатора глобализације, остале земље могу да уђу тешком муком и изнуђеним реформама. Кина и Русија су морале да докажу прилагођавања захтевима најразвијенијих како би биле примљене у ову организацију, Кина 2001. после 15 година реформи, а Русија тек крајем 2011, после 18 година преговора.. Србија још није постала члан СТО.

Зашто онда говоримо о крају глобализације? Подсетимо се скорашњих изјава америчког председника, приликом представљања економског програма „Америка пре свега”, као и током пандемије. Његова поента била је да САД више не желе глобализацију, нити расправе о глобализму. Утврдио је да га СТО више не интересује и оспорио њену арбитрарну улогу у сукобима чланица, блокадом њеног седмочланог Апелационог панела.  На недавној конференцији за штампу, одбијајући да одговори дописници кинеских медија што стално оптужује Кину за проблеме своје економије и борбе против пандемије, он ју је погрдно назвао: „Глобалисто!” Зашто је глобализација раскринкана и зашто предводник глобализације – САД одустају од ње као од наметнуте пошасти? Која их је накнадна памет натерала да се од ње одричу?

Све је чудније када се зна да је од досадашњих 84 Нобелових награда за економију, америчким научницима припало укупно 64, а у последњих 20 година 42, међу којима и за допринос конципирању либералног капитализма и глобализације. Пошто је либерални капитализам погрешан концепт, а глобализација и глобалиста имају погрдно значење, треба ли научници-апологети тих система да врате добијене Нобелове награде (свака је један милион евра)?

Ако је глобализација служила циљевима које сам навео, друге земље, пре свега чланице БРИКС-а, посебно Кина и Русија су реформама на захтев СТО и светског тржишта, прилагодиле своје економске системе и политике, заправо постале победнице глобализације. По правилима које су творци глобализације наметали, оне су упркос разликама у политичком уређењу, методама и средствима глобализације почеле да доминирају на светском тржишту.


Истовремено, на унутрашњем плану, Кина и Русија нису се лишавале важне и ефикасне улоге државе у економској политици и планирању. Последњих година Кина је угрозила статус најмоћније светске економије, коју су деценијама држале САД. На њиховом терену и пред њиховим судијама побеђује творце тих правила. Кризе су изнудиле да држава мора да контролише неограничену слободу економског надметања на тржишту, чак и да се њеним мерама и новцем спашавају угрожене индустрије и компаније, чиме држава постаје власник дела њихове имовине.


Одсуство интервенције државе у здравству показало се као смртносна пракса у борби против ковида 19. То доводи у питање сврсисходност либералне економије. Последично, изгледа да ће економску доминацију, уз пратеће политичке последице, преузети они којима је глобализацијом требало кресати крила. Став америчког председника зато треба разумети како предстоји крај глобализације, али никако крај историје.