Гонцић: Кључ у повезивању са окружењем

"Наша стратегија подразумева неговање старих и проналажење нових партнера кроз повезивање са другим регионалним и националним институцијама. Повезивање са светом", каже Светислав Гонцић, в. д. управника Народног позоришта у Београду.



Репертоар Народног позоришта у Београду одувек је био комплексан, будући да обједињује драмске, балетске и оперске представе. Само што је премијерно извео захтевну представу „Рат и мир” према ремек-делу у којем Л. Н. Толстој доноси слику руског друштва у доба Наполеона, у драматизацији Федора Шилија и режији Бориса Лијешевића, ансамбл националног театра груписао је снаге на нове пројекте.


Светислав Гонцић, в. д. управника Народног позоришта каже да је оснивач те куће културе, кнез Михајло, имао је у виду очување наших традиционалних вредности, али и присуство и значај развоја тадашњег савременог стваралаштва, какав је био аутор Бранислав Нушић, који је у међувремену постао наш класик.


- То је наше Народно позориште у Београду и данас. Чувар темеља, али и креатор нове традиције. Наш изазов је да традицију претворимо и у нешто ново, модерно што ће се обраћати младој, данашњој публици. Једна од кључних ствари стратегије нашег националног театра јесте да прати дух времена и промене које нам се дешавају. Зато се ми, кроз наше представе, бавимо темама и феноменима, пре свега, из женског угла. Овогодишњу сезону почели смо премијером Ибзенове „Норе” у режији Тање Мандић Ригонат. Имали смо успешну премијеру комада младог драмског писца Ђорђа Косића „Успаванка за Алексију Рајчић” у режији Југа Ђорђевића. Бавимо се, сасвим је сигурно, и класичним делима. То је несумњиво наш задатак, али смо врло спремни да испратимо и оно што јесте наше модерно домаће писмо – каже Гонцић и додаје:


– После велике премијере дела „Године врана” Синише Ковачевића, почели смо рад на представи „Деца”, по награђеном роману Милене Марковић. У питању је храбро, изузетно дело, моћна поема о женскости и недовршеном одрастању. Представу „Деца”, која је осмишљена као камерна опера, поставиће као своје ауторско дело Ирена Поповић, која је и композитор музике. Сезону ансамбла Драме завршавамо премијером комада „Госпођа Ајнштајн” Снежане Гњидић, у режији наше гошће из Америке редитељке Карин Розничек.


Већ са првим данима јесени редитељ Јагош Марковић започеће рад на својој новоj представи. Овога пута режираће Шекспировог „Магбета”. Планирано је да премијера ове представе буде на дан позоришта, тачније у другој половини новембра. Опера је ове сезоне отворила своја врата нашим највећим оперским уметницима који граде успешне светске каријере, као и младим, новим звездама. Посебан акценат током наредног периода национални театар посветиће ансамблу Балета, будући да током 2023. године обележава округлу годишњицу: 100 година Балета.


– Како и доликује великом ансамблу, на репертоару ће се наћи ново балетско дело из гвозденог репертоара јер је то лична карта једног оваквог театра. У плану је да наставимо са репертоарском политиком и поставимо „Мајстора и Маргариту” Михајла Булгакова, „Очеве и оце” Слободана Селенића – каже Гонцић.


Народно позориште у Београду, како традиција налаже, у наредном периоду угостиће и бројне уметнике, али и своју сценски поетику показати публици изван матичне сцене, вели Гонцић уз напомену:


– Наша стратегија подразумева неговање старих и проналажење нових партнера кроз повезивање са другим регионалним и националним институцијама. Повезивање са светом. Недавно сам са директором Опере био у Темишвару, планирамо нова гостовања и размене представа. У посети су нам били представници националних кућа из Мађарске, Хрватске, Словеније, Македоније. Веома значајно је било гостовање нашег балета „Ко то тамо пева” у Сарајеву и Бањалуци. Ускоро нас чека наступ са истом представом у ХНК у Загребу.


Крајем јуна национални театар изаћи ће пред Управни одбор са предлогом новог плана рада, каже Гонцић, глумац у фотељи управника који о спони глуме и политике додаје следеће:


– И у нашој професији постоје и постојали су глумци који су политички јако активни. Што се тиче Народног позоришта у Београду, и театра као, пре свега, уметности толеранције и заједништва, мислим да је добро да свако има право на своје политичке и идеолошке ставове. Сматрам да сцена националног театра не треба да буде таоц ничијег идеолошког маркетинга. Ако хоћемо да будемо и да градимо квалитетно друштво, онда морамо да уважимо различите ставове.