Граница празна, а камиони чекају 15 сати

На изласку из Србије, на граничном прелазу Келебија, колона камиона дуга је преко три километра. Возачи кажу да од седам дана на путу, два или три проведу у вожњи, а остало у чекању.


Пише: Александра Исаков (Политика)


Траке за путничка возила на граничним прелазима према Мађарској готово су потпуно празне након што је северни сусед увео нове пооштрене мере због којих сви који долазе из правца Србије морају у четрнаестодневни карантин. Карантин ипак не важи за возаче камина који транспортују робу, али то још не значи да ће брзо и лако прећи празну државну међу.

На граничном прелазу Келебија колона камиона који чекају да уђу на територију Европске уније дужа је од три километра – претворено у часове то за њих значи чекање дуже од пола дана, и до 15 сати.

Километарска колона тешких шлепера више се не протеже до села Келебија на српској страни, већ је заузела једну од три траке обилазнице ипсилон крака. На обилазници готово да нема саобраћаја, те то сада и не представља велики проблем. Возачи камиона заустављени у чекању окупљају се дуж празних трака и тврде, сада им је теже него током ванредног стања.

„Ми не знамо који је узрок томе што оволико чекамо, али рекли би да се не ради. Овога није било ни када је било ванредно стање због короне“, прича Дејан, док његове речи потврђују колеге које стоје крај својих шлепера.

„За време ванредног стања нам је било лакше, није било возила на путу, полиција нам је толерисала и прекорачење сати за воланом, а сада као да се све додатно компликује“, каже Милош.

Смета им и што од АМС добијају обавештење да се на граници чека 180 минута, што немају праве информације. У колону су стали ујутру око девет часова, пет сати касније померили су се тек за километар, а гранична црта је још три километра далеко од њих. Дејан је камион довезао из фабрике „Хенкел“ у Крушевцу и пун је кутија „сомата“, средства за машинско прање посуђа.

Вози до Беча, а тамо након расцарињења преузима средства за прање рубља и омекшиваче. Све оно што је у његовом камиону, одлази право на рафове и у Бечу и у Србији. Али то путовање боце омекшивача сада је успорено и мукотрпно, јер како каже Милош од седам дана на путу, тек два до три проведу у вожњи. Све остало је чекање. У његовом шлеперу је метална роба, полице које вози  за Аустрију, из које ће донети тоалет папир. У суседном камиону је ПВЦ роба, односно канализационе цеви за Чешку, одакле ће Душан и његов колега сувозач донети репроматеријал за исту фабрику у Аранђеловцу.

„Ми сви возимо чисти профит, оно од чега се живи, али се осећамо и незаштићено и ово постаје веома тежак посао“, наставља Милош. При дугом чекању велику бригу представљају им мигранти и каже да су потпуно изложени и без заштите.

„Они секу конопце, ломе пломбе, увлаче се у шлепере када ми спавамо. Полиција их ухвати и пусти, а ми се онда носимо са процедуром за царински прекршај“, наводи Дејан. Возачи камиона морају да прекину путовање након 15 часова у возилу, или девет сати вожње, онда их претекну колеге у колони, па се чекање одужује.

Возачи камиона са којима разговарамо сваки дан су на путу. Из предузећа чију робу превозе, свакодневно креће роба за извоз, и за ове људе неприхватљива је дужина процедуре кроз коју са свим товаром прелазе. Тврде да и опрема на граничном прелазу није обновљена, постоји само једна стара вага, а није им јасно због чега се на царинску процедуру која траје до 15 минута, чека и до 15 часова.

„И онда се надаш да на путу нећеш срести некога ко је исто чекао сатима на граничном прелазу, ко је уморан и нервозан“, додаје Дејан.

Возачи тврде да им у последњих месец дана мађарски цариници не мере температуру по уласку у земљу, и противно званично датим обавештењима, кажу да у последње време не добијају ни налепнице које их обавезују да поштују транзитне руте и посебна стајалишта и бензинске пумпе.