Да ли је корона убрзала започете процесе?

Стручне анализе текућих глобалних политичких и економских односа и будућности истих, указују или да је текући развој догађаја нови феномен или да је постојећа криза само убрзала унапред започете процесе, попут сукоба између две водеће силе света, директно или преко изведених сукоба присталица једне или друге опције коју промовишу ове две силе.


Пише: Гордана Пешаковић, професор универзитета, Флорида

У времену короне сударају нам се информације: једне кажу – понашај се овако, друге – понашај се супротно, једне „кренуло је набоље”, друге „никада није било горе” и тако даље и тако више. У знатном броју земаља људи су на улицама тражећи промене оне владе или оваквог стања, оних споменика или ових комисија. На једној страни света је лето, на другој је у току зима. А ни на ниским ни на високим температурама, ни у влажној ни у сувој клими, корона не посустаје. Све упорније и дубље улази у наша постојања, овог пута са извесношћу трајних последица на све нас, и упорном неизвесношћу трајања!

Quo vadis? Да ли ће нас ова катаклизма још више удаљити и изван прописане „социјалне дистанце”, или можда има наде да из ње изађемо ближи једни другима? Стара изрека каже „Гладан ситом не верује”. Приче људи из једног краја света често нам изгледају далеке и мисаоно и емотивно. Тешко можемо осетити њихову глад ако ми нисмо гладни! А и њима наше приче делују далеко. И тако живимо у световима који нису само географски далеко. А тај слојевити јаз различитости спречава нас у решавању, на пример, проблема неисхрањености и гојазности, који, иако се налазе на супротним крајевима спектра, доводе до врло сличних драматичних последица.

Често нам се чини да су њихови проблеми само њихови и да нас се не тичу и не дотичу. А онда нас стварност изненади када нас „њихови проблеми” коштају наших живота. Попут оне руске басне о мишоловци. Домаћини су поставили мишоловку. Миш се обратио кокошки, овци и крави: „Имамо проблем који треба да решимо!” Међутим, животиње су рекле да је мишоловка његов проблем. А онда се у мишоловку „уловила” змија која је ујела домаћицу. Отров је почео да се шири телом. Заклали су кокошку за супу како би помогли домаћици. Почели су да долазе сељани, па је страдала и овца од које су се они нахранили. На крају је жена умрла, па је и крави дошао крај јер је требало нахранити људе који су дошли на сахрану. А миш је све време стајао и посматрао из своје рупе како одлазе они који су мислили да то није њихов проблем.

Корона свакога часа одузима један део нашег бића и толике животе свуда у свету. У својој опакој и ужасавајућој мисији не бира жртве по боји коже, месту рођења, пасошу, брачном стању, образовању… Човечанство је у црнини, не појединац у далекој земљи коју не можемо пронаћи на карти света, већ човек кога смо волели.

Quo vadis? Можемо се осетити. Можемо се препознати. Можемо поверовати једни другима.