Два и по века од рођења Васе Чарапића (1)

Овај знаменити војсковођа рођен је 1770. године у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 29. новембра 1806. у борби за ослобођење Београда. У рату између Турске и Аустрије Васа се борио као добровољац против Турака. Том приликом се одликовао изузетним јунаштвом, па је стекао велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза Грочанске нахије.


Легенда каже да је некада давно, док су Србијом још ходили Турци, један Србин починио харам према неком Османлији. Нехотице му је уморио вољеног пса, за шта је овај доцније затражио сразмерну наплату. Србин је, наиме, Турчину имао исплатити 500 гроша. Сакупивши новац, оштећеном је сума приспела не у кеси, како то беше обичај, већ у чарапи.



Идентитет случајног прекршиоца данас нам није познат. И да јесте, извесно је га не би по њему памтили. Јер, када се прочула реч о његовој несвакидашњој исплати, дотични је зарадио надимак Чарапић. Од надимка касније настаде презиме, а из породице необичног презимена потекле су генерације данас добро знаних војвода, устаника, обор-кнежева (титула која би данас била истоветна председнику општине) и бораца чија је мисија била ослободити Србију од Турака. Један међу њима, војвода Василије-Васа Чарапић, ушао је у ред оних који је за ту мисију дао свој живот.


Васина улога у војно-политичком животу Србије записана је, сасвим извесно, и у породичним генима. Тако је, примера ради, његов предак Марко Ј. Чарапић 1804. побуну платио главом у дахијској Сечи кнезова. Остали су, пак, гинули у буни против кнеза Милоша 1826. (Ђорђе и Петар Чарапић), док је Ђурађ С. Чарапић исте године живот изгубио у Чарапића буни. Kако год било, у Београдском пашалуку с почетка 19. века није мањкало устанака, а највећу славу из њих понео је војвода Васа Чарапић.


Василије Чарапић био је у своје време оно што бисмо данас назвали – „дођошем“. У Бели Поток крај Авале његови су преци – тачније, отац Иван Чарапић и његов брат Јован – пристигли средином 18. века из црногорске области Kучи. Ту је 1770. године рођен и Василије, уз браћу Саву и Атанасија, који ће доцније такође понети титулу војводе.


Прилику да докаже јунаштво, Васа добија већ као једва пунолетан младић. Током Аустријско-турског рата у Kочиној крајини борио се на страни овдашњих добровољаца: приступио је огранизацији тзв. „српских слободних корпуса“ – Српских фрајкора, а овај је пак, био окупљен од стране Хабзбуршке монархије као добровољачка милиција етничких Срба у борби против Османског царства. Непоколебљив и срчан, Василије у биткама стиче изузетну репутацију, завредивши тако и избор за кнеза грочанске нахије.


Није много прошло, а уз титулу је успео обезбедити и место на неславном списку за ликвидацију београдских дахија. Одлучност и разборитост нахијског старешине овима је постала трн у оку, те дахије узимају на зуб не само Василија, већ и његовог брата од стрица Марка. Kако би спасли главе и голе животе, Чарапићи се одлучују на извесно време склонити из Београда.


Уточиште су потражили на обронцима Авале. Откривши им ново боравиште, Турци пристижу у Бели Поток како би пронашли Василија. Он их након контранапада успева отерати, али пред зиму 1804. припреме за сечу српских кнезова већ су увелико биле у току.


Да зло буде веће, међу првим жртвама дахија пао је Васин брат Марко. Његова погибија у време сече у Kалуђерици још више је учврстила Васину мржњу према Турцима: тражећи одмазду, он спаљује турски хан, а потом постаје „герилац“ одметнувши се у хајдуке.


- Наставак следи -


(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)