После непуних шест сати разговора Владимира Путина и Реџепа Тајипа Ердогана, од чега су три сата провели у „четири ока” у Кремљу, пред новинарима је остало превише неизговорених речи, а шта се тек крије иза штурог текста споразума о примирју и обезбеђењу ауто-пута у Сирији – тешко је и претпоставити. Јасно је да је овај договор само један део слагалице у компликованој ратној геостратешкој причи.

Пише: Биљана Митриновић
Примирје се за сада поштује, а када се не пуца у Сирији, Ердоган не би требало да шаље мигранте са своје територије у ЕУ. Иако је овог пута за време операције „Пролећни штит” на границу са Грчком послао углавном избеглице из Авганистана, Пакистана и Марока. Дакле, ЕУ би требало мало да одахне, барем док се поштује примирје, чак и ако не исплаћује редовно новац Турској да би она опслуживала и задржавала око три и по милиона миграната.
ЕУ би због овог примирја требало да буде задовољна. Али није! „Ражалована” Анегрет Крамп Каренбауер каже да јој је увек било јасно да споразум између Турске и Русије не може бити одрживо решење. Другим речима, не може од Путинових преговора с Ердоганом да зависи колико ће се миграната појавити на грчко–турској граници. А Русија је „стари непријатељ” и „претња” Европској унији – тако је оценио шпански дипломата Ђузеп Борељ, задужен за спољну и безбедносну политику ЕУ, која је управо обновила шестомесечне санкције Русији. Он је најавио да ће убрзо морати у Москву како би побољшао односе с Русијом. За то путовање најплодоноснији пут је преко Украјине, како би европски изасланик видео треба ли шта да се „притегне”. ЕУ нема друге инструменте да утиче на Русију, зато не може да постане чак ни регионални политички играч.
Али ЕУ сматра веома циничним то што је Ердоган само током прошлог викенда на њену спољну границу организовано допремио десетине хиљада избеглица, топло обучених захваљујући новцу европских пореских обвезника, који су те 2016. године, када је договор постигнут, сматрали добром погодбом да плаћају Турској да она задржи избеглице из Сирије. Касније су се опустили па су се те уплате проредиле, ако је веровати Турцима. Испоставило се да у том вишемилионском броју несрећника који у ЕУ виде бољи живот нису само Сиријци, него да има много и оних који су „колатералне штете” других западних ратних подухвата на истоку.
Једино што је Анкара тренутно успела да постигне у Сирији је поправљање односа с НАТО-ом, за чији рачун је ушла у очување Идлиба, сада већ на смањеној територији. Наравно, у првом реду су њени интереси, јер Идлиб, који се нашао на удару сиријске војске, контролишу опозиционе снаге, а неке од њих подржава Турска.
За неког ко је уочи преговора с Путином тражио повлачење Русије из Сирије, како би могла да обезбеди појас уз своју границу – Турска је за сада мало добила. Пошто њена моћна армија није постигла велики успех а претрпела је велике жртве, Ердоган није задовољан споразумом који се односи на права на територији туђе државе. Асад рече да јесте задовољан споразумом о примирју и зоном од 12 километара коју ће надгледати руско-турске патроле – у његовој држави!
Одржавању примирја сигурно неће помоћи најава генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга да су спремни да пошаљу муницију у Сирију. Или ће управо те испоруке направити равнотежу страха између „умерене опозиције у Идлибу” и сиријских снага које подржавају Иранци и Руси.
Ердоган у међувремену тражи ревизију споразума са ЕУ, док му из немачке престонице поручују да своје незадовољство не сме да решава преко „леђа” миграната. Крилатица „тренера” који данас подучавају како да се ухватите у коштац с модерним добом гласи: не треба ништа схватати лично – све је само посао. То је омот у који треба завити пораз да би се лакше прогутао. Зато избеглице не смеју да трпе, изузев када беже на тракторима уместо да их до границе довозе климатизованим аутобусима.
„Обавезе морају да се испуњавају”, што би рекао министар спољних послова Немачке Хајко Мас – „чак и ако видимо да је тежак терет који Турска носи”. Али, систем се распадне када натрчите на неке „чворновате” људе који не признају да је живот „само посао”. И који сасвим лично схвате када им неко разори кућу и отме земљу, и не буду задовољни ни када их обуку и дају им нешто кеша за понети. На првој препреци они почну да бацају дрвље и камење, а увек се нађе неко да им дотури и нешто убојитије.
Што се тиче спорне територије Идлиба, сада на Западу постављају питање да ли су становништво и „интерно расељени”, како их једни зову, или терористи, како на њих гледају из Дамаска и Москве – уопште вољни да се нађу на територији коју би контролисао Асадов „режим”. Ако нису, а чини се да нису, онда неко мора да им оформи неку „сигурну кућу”, по могућности на туђој територији, где би бивши ратници са својим фамилијама могли да воде миран живот. Јер, док је све само посао, ништа није лично.
(Политика)
Comments