Дефицит памети у свету паметних телефона

Још једна генерација матураната испраћена је у врли нови свет. Уз песму и трубаче. Да ли ће им знање које су понели из школе помоћи у животној арени, у којој су људи приморани да се боре као гладијатори, зависиће од бројних фактора. Један од њих је и срећа на коју појединац понајмање утиче радом и памећу. Вероватно отуда толика концентрација коцкарница и кладионица по глави становника.


Пише: Борис Јашовић, социолог


Било како било, садашња генерација матураната представља антрополошку вододелницу између старог и новог типа човека. Рођени у дигиталном добу, васпитавани од стране родитеља и наставника који су формирани у аналогној ери, још нису подлегли тоталној индоктринацији. За разлику од њих, генерације које долазе у потпуности ће бити изложене репресивним техникама обликовања према моделу новог врлог човека – површног, фрагментираног, аполитичног, униформног, равнодушног према систему од којег зависи, дакле зависног, обездуховљеног… Али зато срећног у свом скученом виртуелном свету. Притом, сасвим је небитан друштвени слој и географско порекло припадника те нове антрополошке категорије. Истоветни модели понашања већ данас се уочавају код основаца из различитих друштвених миљеа.


Враћају се из школе са паметним телефоном у руци, уроњени у сличне виртуелне садржаје. Немарно остављају ђачку торбу у предсобљу јер немају времена да је одложе на њено место и брже-боље започињу вишесатну патрију истоветне игрице на паметном телефону... Њихов однос према школи готово да не постоји у оном класичном облику. Да ли ће добити добру оцену или не, њима је свеједно. Битнији су им лајкови на „Инстаграму” и „Тиктоку”. Пажња им је разбијена у парампарчад, мисао површна а речник сведен на скраћенице и компјутерске термине. Неко ће рећи да је то нужност технолошког прогреса, да свако време носи своје бреме, међутим, овде се ради о типичном друштвеном регресу.


Некада је човек из скучене средине у којој је живео ширио своје сазнајне хоризонте док га данас, сасвим парадоксално, пространство информација сабија у узане просторе виртуелне егзистенције. Некада су деца учила од старијих како да нешто направе властитим рукама, господарећи притом средствима за рад, док данашња деца уместо да господаре паметним телефонима, допуштају да паметни телефони господаре њима. Што је горе, велике су шансе да они ускоро више и неће бити у могућности да било шта допуштају или не допуштају, пошто ће у потпуности зависити од вештачке интелигенције и њихових човеколиких сатрапа који манипулишу слободом избора. Срећом, да не буде све потпуно црно, и међу новом врстом људи постојаће појединци бунту склони. Налазиће се у мањини, али ће их бити. На то указују извесни модели понашања, попут прагматичног отпора ауторитету који се запажа код данашњих клинаца.


Него, вратимо се матурантима с почетка текста. Од укупно четири године проведене у систему средњег образовања и васпитања (некако се термин „васпитање” изгубио из јавног новоговора), две и по године су провели у нечему што се зове комбиновани модел наставе. Пандемија их је погодила баш у тренутку кад су се привикли на средњу школу, прешли су затим на тзв. онлајн наставу, па се после извесног времена вратили у школске клупе – једне недеље су боравили у школи, друге недеље су наставу пратили од куће, или су сваког другог дана боравили у школи, односно код куће, па се поново вратили у школске клупе, па опет назад на учење од куће итд. Парадоксално, штитили су своје здравље од вируса тако што су се пет-шест сати дневно зрачили пред екранима лаптопа и паметних телефона. Са наставницима су комуницирали преко „Гугл” учионице и „Гугл” мита. Реч је о производним артиклима компаније „Гугл” који, за разлику од производног Гутенберговог артикла – штампарске пресе, све више удаљују децу од књиге а наставнике од примарне педагошке функције. Узгред, електронски дневници представљају међуфазу ка потпуној елиминацији наставника из школског система који ће се по свему судећи трансформисати у онлајн заједницу под управом специјализованих алгоритама.


Просветни радници изгледа нису свесни шта им се спрема, па претворени у пуке администраторе оперативног система олако пристају на прелазну улогу помоћника компјутерских програма. У питању су дехуманизујући ефекти тзв. економије знања која квантитет ставља изнад квалитета а свест о нужности да се зависи од система изнад људске слободе. Зато трансформација човека и отпочиње мењањем његове свести! У томе су данашње (нано) технологије неупоредиво ефикасније од свих техника индоктринације из претходних епоха заједно.


На концу, треба додати да се генерације школарца у Србији развијају у окружењу препуном збуњујућих противречности које негативно утичу на њихову свест о битним идентитетским питањима. На пример, родитељи говоре деци да завршавају школе како би били успешни у животу, док им систем показује да се до успеха може доћи и без образовања, а камоли васпитања. У школи ђаци уче да демократију чини слобода бирања између бројних алтернатива, а онда виде да много тога (наводно) нема алтернативу – приступање ЕУ, вакцинација против ковида 19, признавање Косова... Деца у школи, и у кући, говоре једним српским језиком, а онда чују да водитељи националне телевизије говоре неким другим српским језиком који подразумева акцентовање речи на првом слогу. Када треба да одговоре на питање колико становника има њихова земља, ђаци нису сигурни да ли треба да урачунају и популацију јужне српске покрајине.


На који ће онда начин образовање, демократију, властити језик и државу у којој живе поимати припадници надолазеће врсте људи која увелико стасава у виртуелним мехуровима (од сапунице)? Можда још није касно да се нешто учини!