Када помислите на комшије из наших зграда, мислите ли на старију госпођу која вири кроз шпијунку, или момчића који је преко ноћи израстао, па прави журке готово сваког викенда? На буку од реновирања станова, који мењају власнике брже него што успете да их упознате, или се сетите старе комшинице, која је умела да вам преко терасе дотури тањир врућих кифлица, баш кад огладните, а оне замиришу на ванилу и пекмез од шљива?
Пријатељица са којом сам недавно кафенисала, каже да се све комшије само код ње окупљају. Елоквентна Далматинка, која већ дуго живи у Србији, привлачи их као свице, не престаје да ћакула и засмејава. Каже да им позајмљује мердевине које јој они уредно врате са траговима боје од недавног кречења. Онда их она лепо пошаље назад, на чишћење!
Комшије су у Будимпешти за мене увек били суседи који ме уредно поздраве у ходнику, задрже врата на улазу и сачекају да уђем у лифт. Моји пештански суседи шетали су вижле у лепо уређеним парковима, заливали мушкатле на верандама и уљудно се смешили, никад не желећи да "забадају нос" у ваше ствари, чак и кад ви горите од жеље да са њима проћаскате. Можда је, ипак, све ствар комуникације на језику који нас дошљаке одмах изда и открије, али комшијских пар речи обично не пређу кућни праг и разговор се најчешће завршава у ходнику, а кафа не пије тако често.
- Можемо пити и чај! - кажем ја кроз осмех, желећи да објасним да није реч о кафи, већ о тренутку присности који поделиш са најближима. Спадам у генереције које су учили да су комшије важне, баш као род, али разумем сасвим добро да се свет глобално мења, па се сада бранимо интерфонима и камерама, и прво кроз шпијунку морамо да проверимо ко звони. Један пријатељ Американац каже да је у Њујорку научио да ногом прво добро подупре врата, пре него што их отвори кад неко позвони. Само провири и брзо их поново затвори, имајући у виду пре свега сопствену безбедност.
Мислећи на своје београдске комшије, схватила сам да су они сасвим посебни и нешто што не могу да понесем са собом на пут. И кад се жале, и кад гунђају, кад те с краја балкона шпијунирају у касне сате, познају све твоје рођаке и пропитују за пријатеље, знам да су ту где јесу и недостају ми у модерним зградама уређеног света. Они су наш јединствени бренд, а да ми тога и нисмо свесни. Баш такви, јединствени и непоновљиви, понекад сувише радознали и причљиви, понекад бучни и хиперактивни, будни и гладни у свим временским зонама. Наше су комшије ретка сорта, која још увек опстаје упркос свим климатским променама; увек су ту да ми чувају резервни кључ, залију цвеће у саксијама и позову ме на кафу када никога нема.
Comments