Када сам отишла да живим у Будимпешти, потражила сам станчић на обали Дунава, крај Маргитиног моста. Њиме се може прећи до острва, које помало подсећа на нашу Аду. И мада купање на Дунаву, у граду, није најбоља идеја, то острво шетача и тркача, препуно ружа и дебеле хладовине, нуди и музичку фонтану, али и комплексе термалних базена, који су тих година замењивали моја лета на мору.
Одувек сам живела крај воде. Одрастајући на Бановом брду, између Аде и Кошутњака, још као деца смо могли да са прозора наших солитера, који се виде одасвуд, и са Калемегдана и са Новог Београда, видимо делић плаве траке, тако потребне мом оку. Ми, чукаричка деца, одлазили смо на Саву, возили бицикле, купали се на Ади, навијали за наше другове веслаче на савском рукавцу, прослављали крај школских година и матуру уз гитаре крај воде, да би зимама, неким давним и хладним, кришом навлачили клизаљке и опробавали своје „умеће“ уз ивицу залеђеног језера.
Ада Циганлија је била наше предње двориште, а степенице испред торња и ресторана, наше тинејџерско састајалиште, али и добро место за навијање када су се освајале медаље на великим такмичењима.
Сан о срећи и слободи, био је одувек сан о животу крај воде, на неком сплаву или сојеници, нешто попут пловила из филма с Павлом Вујисићем. Београдски сплавови били су увек тема разговора и питања свих мојих познаника који нису из нашег града, а скривена жеља многих мојих комшија и пријатеља била је да сами споје буриће и неколико дасака, па да пронађу скривени део обале и поставе своју плутајућу оазу. Неки су у међувремену набавили чамце, понеко глисер, а има и оних који су отворили мале ресторане, па кувају рибљу чорбу под крововима од трске.
Када сам отишла да живим у Будимпешти, потражила сам станчић на обали Дунава, крај Маргитиног моста. Њиме се може прећи до острва, које помало подсећа на нашу Аду. И мада купање на Дунаву, у граду, није најбоља идеја, то острво шетача и тркача, препуно ружа и дебеле хладовине, нуди и музичку фонтану, али и комплексе термалних базена, који су тих година замењивали моја лета на мору.
Нека каснија лета су ме често водила и на Аду Бојану, у скровити делић света које, неким чудом, и даље пркоси глобализацији, одолева инвеститорима и живи ту, на песку, где зелена Бојана меша своју слатку воду са плавом морском, правећи рај за све модерне робинзоне и летаче на кајтовима. И ту се зором буде исти они људи, радосни да боси загазе у воду, живе у кућицама од дасака и прућа, гледају у бескрај и осмехују се сунцу.
Мени се чинило да сам исте „водоземце“ сретала на обе моје Аде, али и крај Дунава у Пешти, исте оне љубитеље Моме Капора, београдског шмекера и боема, који је тако лепо писао о Ади, али и Црној Гори, детињој срећи и невиности одрастања, мирисима и бојама нашег поднебља, које је сретао и по свету.
А, сада знам, мој је град, град на обалама, тамо где могу да гледам како се сунце разлива по плаветнилу. Тамо, далеко од бетона и високих небодера, где становиници не ходају по беспрекорно „уређеним плажама“, већ где пркосно изникне неки зелени жбун из кеменог зида и где велике крошње праве хлад над бистром водом. Тамо, крај воде, у Београду, или неком другом граду на обалама, тамо се рађају сан о срећи и сан о слободи коју дишем, живим и о којој пишем.
コメント