Колико год да је модеран или скуп тај бутик у пасажу, или бренд са потписом, стара масивна „Сингерица“ препознатљивог изгледа и неуништивог дизајна увек подсети на топла зимска поподнева нашег малог стана и клопарање такозване "клацкалице", коју сам једва досезала ногама.
У модерним трговачким четвртима великих градова старог континента, у лепо уређеним излозима скупих бутика, који се поносе дизајнерским комадима одеће, веома често уз најмодерније кројеве и потпис креатора, поносно стоји и стара неуништива „Сингерица“, преко које је ноншалантно пребачен комад скупе тканине која представља недовршени сако или ногавице панталона у настајању.
Многи такви примерци старих шиваћих машина из прошлих векова красе излоге рафинираних бутика Пеште, мамећи из уметничких пасажа Вацке или Кираљ улице, погледе пролазника да започну шивење ручно израђених одела или уникатних костима по вашој мери. Познату „Сингерицу“ имала је дуго и једна минијатурна радња за израду рукавица у улици Реги пошта, за коју сам се увек питала како опстаје у модерном потрошачком свету.
И док са најфинијег штофа још увек вире конци, виде се трагови кројачке креде и извирују разнобојне чиоде, поглед привлачи угланцани точак са јаким кожним каишем, чврсте црне ногаре са стопом на механички погон, старински метар пребачен преко врата машине и неки кројеви из „Бурде" или других модних часописа, који нас неизоставно подсете на детињство, кад су се на паусу најпре „вадили шнитеви" за неки посебан новогодишњи модел.
Колико год да је модеран или скуп тај бутик у пасажу, или бренд са потписом, стара масивна „Сингерица“ препознатљивог изгледа и неуништивог дизајна увек подсети на топла зимска поподнева нашег малог стана и клопарање такозване "клацкалице", коју сам једва досезала ногама. Била сам тек девојчица и не могу рећи да сам била обећавајући таленат за шивење, али је моја бака мислила да је азбука кројачког заната нешто што се преноси с колена на колено и да је баш њена дужност да ме научи основним потезима.
Учила ме је да увучем конац у иглу и правилно га намотам на шпулну машине коју је требало, бар на „Сингерици“, извадити и правилно вратити на место испод штепа. Учила ме је да „терам" машину, како је говорила, и држим правац, а онда и да штеп окренем и вратим натраг. Научила ме је да сама успем да урадим једноставан поруб на својим панталонама. Фармеке су ишле у „вишем курсу", јер је тексас био чврст, па је требало више снаге и умешности, али је та вештина била изузетно практична, јер је нове фармерке у то време било увек потребно скратити и потом порубити.
Ја сам волела стару дрвену плочу која је могла да послужи као сточић, када би се глава машине увукла у утробу. Волела сам и да упалим малу сијалицу на врату машине када се смрачи у нашој трпезарији, у којој је стара машина стајала. Дрво је било изгребано маказама и избодено иглама, ја сам додала трагове хемијских оловака и фломастера, али је и даље одисало топлином и причало своју причу из времена које ја нисам памтила. Чак ми ни тешки црни метал није био хладан ни одбојан, па бих се често на нашу „Сингерицу“ ослонила и ту попила шољицу чаја, читала неку књигу и чекала баку да предложи нову лекцију кројачког заната.
Машина је за њом стигла тек после рата, када се она већ настанила у Земуну, радила велику башту и правила слатку штудлу од сира и гожђица какву сам у Мађарској често јела, а од комшиница учила да оставља слатко од дуња и белих трешања. Негде пред Други светски рат моја је бака деду вратила из Канаде у коју је одлазио на печалбу, да би неколико година касније, не спаковавши ништа осим плетене корпе са „крувом" и сиром, закопала једину своју драгоценост - шиваћу машину „Сингерицу" негде у банијским њивама, и главом без обзира, са мужем и сином, некако избегла јасеновачки погром.
Много година касније, одрастајаћу у тадашњем миру и благостању велеграда, ја сам је увек изнова молила да ми прича стару причу о томе како су нашу „Сингерицу“ закопали испод шљиве, да би је деда након рата пронашао, очистио и допремио, како би опет равномерно клопарала и терала ситан штеп под вредним старачким рукама моје баке.
Још чувам старинске беле чаршаве на које је моја бака Ката зашивала народну чипку од шлингераја, типичну за банијска села. Чврсти материјал није нимало попустио током година употребе и многобројних прања, а чипка на ивици увек изненади моје госте, упркос свим дезенима модерних сетова постељине.
Понекад, кад мрак падне сувише рано и ја се са сетом сетим бакиних прича, вадим из велике фиоке брижљиво спаковану народну ношњу коју је сама шила, дивећи се изнова ситном штепу, свиленом концу и зифт црним дугмадима на прслуку од финог плиша.
Извадим те комаде старе али очуване тканине и распоредим по соби, и као да поново осетим топлину старичиних руку и њену неисцрпну горштачку енергију коју бих волела да сам наследила. Једино наше машине више нема, отишла је да помогне Крајишињама које су много деценија касније поново напуштале своја огњишта, не успевајући да спакују предмете из свога домаћинства и прелазиле Дрину и Саву.
Често помислим како ми недостаје тај познати звук клопарања из детињства, али је место у углу одавно попуњено. Ипак, знам да негде још штепа рубове џепова, порубе и појасеве стара „Сингерица“ из мог детињства, уносећи топлину и спокој у неки нови дом који је покушавао да се скући.
Comments