Међу учесницима научне конференције о Милошу Црњанском, одржане на Универзитету ЕЛТЕ у Будимпешти, био је и др Драган Бошковић, универзитетски професор и један од водећих познавалаца стваралаштва Црњанског. Из штампе је недавно изашла Бошковићева књига поезије „Úristen”, инспирисана, поред осталог, и његовим икуствима везаним за мађарски језик, културу и поднебље.
Професоре Бошковићу, откуда мађарски језик у наслову збирке поезије, писане на српском?
– Моја поема Ave Maria! имала је радни наслов: JHVH. Требало је, дакле, да носи име старозаветног Бога, а онда се, већ по некој унутрашњој логици песништва, преобразила у химну Богородици. Када је у мени одјекнуло Ave Maria!, сваки, па и онај ненаписани стих је већ нашао своје место. Иначе, сваку своју поетску књигу пишем тако што је право насловим. Прво, дакле, наслов, и у истом моменту се песме, стихови, њен поетички облик, артикулишу. Давних дана, пријатељ, хунгаролог, причао је како се већ неки мађарски песник поиграо гласовним подударањем речи az Úr и азур, населивши симболистичку трансцендентну плавет Господом.
Сећам се да сам на исту игру наишао и код Ота Толнаија. Тако је тај Ур чекао свој час, а Бог дочекао своју поему: ÚRISTEN. А, то име Бога, Ур, толико мистично, у мом језику је пробудило све своје митолошке и јудеохришћанске, лингвистичке и симболичке трансферзале, име старозаветног града Ура, анаграмску сен египатског бога Ра, порекло имена УРош, онај астрални азУР. Не припада ли овај појам/реч језику превавилонске пометње, не одјекује ли она идентично и на свим поствавилонским језицима, као што одјекује на језицима Средњег света: úr на Толкиновом синдарину значи ватра, али и Сунце, па отуд и име URwen, као и име Бога таме – СаУРон, а на црном језику Урук значи орк, урк. Када сам први пут изговорио ÚRISTEN, и то у мелодији мађарског језика, осетио сам да сам изговорио све, али све постојеће, и истог момента усвојио име Бога. Задивила ме је та бескрајна тајна божанског, (ра) скривена у само два гласа: Ур. И само сам видео своју, тада још ненаписану књигу.
При сусрету са Вашом поезијом, неприпремљени читалац доживљава благи шок. Да ли је то и била намера аутора?
– Не знам шта бих рекао. Далеко од тога да је шокантна; сматрам да је моја поезија једноставна, приступачна, читљива. Једна хипертекстуална тежина може да збуни читаоца; поликултуролошка и интермедијска игра знакова и дискурса да га затекне. Цео модернизам је радио на формирању писца-интелектуалца, а он је градио исто таквог читаоца. Данас, поезија захтева тотално културолошки избаждареног читаоца, јер она говори у дискурсима, од свакодневног до дигиталног, од интертекстауланог, до оног којим говоре шумски виловњаци у Лотлоријену, од, у најширем смислу рокенрол дискурса, до онога којим говори сам Бог.
Чини се да Драган Бошковић не пише песме, али пише поезију. Помало контрадикторно, али очигледно изводљиво, и то веома успешно.
– Вероватно сте у праву. Не само зато што су моје песме, а са њима и књиге, „уланчане” у једну мегапоему, не само због тога, поезија јесте догађај писма, али и оног што трансцендира стихове. Песма је тек облик трансценденције. Искуство поезије јесте, ако хоћете, сам живот, Бог, симболичко искуство времена, егзистенције, сопствене судбине; оно је и визија, (не)филтрирани сусрет са другима, светом, оним тек долазећим. Једва да знам наслов и стихове неке своје песме, а напамет – ни једну. Када објавим књигу, готово је, слободан од ње више јој се не враћам. Никада се није десило да листам, читам своје књиге, никада! Оне су једноставно интегрисане у мој живот, као што су то: дисање, снови, гутљаји кафе, пређени километри, мимика успутног пролазника. И, само пишем даље, а оно написано је већ дозвано оним што ће тек бити написано и тек се исписује и осмишљава у оном долазећем. Тако пишем, ви бисте рекли, поезију.
Кажете да пишете за оне који се нерадо сећају. Да ли сте и сами такви?
– Део одговора на ваше питање се налази у мом претходном одговору. Заборављати, и то у смислу праштања, да кажем хришћански, покајања, обраћења, метаноје, заборава као отворености оном будућем – спасоносно је. Ничеански зов за заборавом терапеутски изврће некрофилни карактер западне културе и историјског постојања западног човека. Освртати се уназад, погребно живети, сабирати прошлост у албуме, само је наличје самозадовољства, егоцентризма, било личног, било колективног.
Егоцентризам (па, ако хоћете и етноцентризам, богоцентризам, хелиоцентризам) јесте петрифи- кација историје и света као сопствене биографије, монуметализација „лика, живота и дела”. У ÚRISTEN-у, у новозаветном духу пише да је време да људи донесу одлуку „да ли ће сахрањивати мртве или ће бити пут”. Заборав је, рекох, лековит, ослобађајуће настројење бића, лишавање себе баш тог себе, ега, аутобиографије. Заборавити себе у обраћању Другом – молим, извини, изволи, хвала – то је егзистенцијална једначина моје поезије.
Дајете нам пет секунди за одлуку о дизању „наше револуције”. Зашто само пет?
– Апелативност и хитрост позива у ÚRISTEN-у погађа три момента. Први: готово је, време је истекло, последњи је час да кренемо с Уром који је „од почетка” ту. Други: сваки позив је у себи, како је Свети Павле наглашавао, тензија, ургентност, крај и преображај, вапај новог почетка, убрзање Христовог доласка. Ево га, стиже, ту је! Трећи: Бог је протеран из савременог света и, у том смислу, последњи је час да се дигне та револуција и да му се у елементарном онтолошком смислу да за право. Ако већ бринемо о китовима, угроженим врстама, о расно и родно различитим хуманоидима, ово је позив да се Уру омогући да буде то што јесте – Бог. Зато нема чекања, готово је, Ур је ту, иде, и ништа друго не остаје, него да се према томе одредимо. О ÚRISTEN-у је примећено да у себи носи „панкерску мистику”. Дакле, побуну, критички однос према друштвеној свести, али и мисију спаса трансценденције. Нека је и тако. Можда је и то оно шокантно, на шта сте алудирали.
На крају књиге кажете да сте заједно са браћом припитомили смрт, која је сада „као маче”. Да ли је било тешко остварити такав подвиг?
– Стихови у којима иде Бог, у којима је целокупна стварност покренута у име Ура, у којима он корача да би искупио и смрт, ту смрти нема. Нема је, не би ли се пуноћа живота објавила у самом животу, па и у самој поезији. Сећање, рекли смо, петрификација, јесте смрт. Као да поезијом исписујем оно савршено сећање на будућност, на оно долазеће, оно иза и изван смрти. У Ave Maria! је записано: „Умирања су досадна”, и „мртав нећу бити, јер смрт је изнова и изнова репрограмирани кредит”, пише и: „Бегај, смрти!, нема те, нема.” После припитомљене као маче смрти у ÚRISTEN-у, о њој писати изгубило је тежину. Раскрстио сам са смрћу. И, зато је наслов моје будуће књиге песама Живот и ја смо квит!, што се може читати и као: Смрт и ја смо квит!
Шта би, по Вашем мишљењу, Црњански рекао о поезији коју пишете, када би могао да је прочита? Реч је о писцу чијем сте стваралаштву посветили добар део живота.
– Симпатично питање. Без грешке, рекао би: „Комедија!” И, то у оном Црњансковом тако суптилном иронијском, али и егзистенцијалном значењу речи. А, из његове „комедије”, такође у једној суптилној иронијско- -патетичној игри поштовања и писања, у ÚRISTEN-у се укрстило: румен и Цигани и Казанова и „они који су горели у пожару живота” из Дневника о Чарнојевићу, Рим из Хиперборејаца, оно „лутам” из Стражилова, „омама” Хунгарије и оно „јуриш” Павла Исаковича из Друге књиге Сеоба, и оно „Шагом марш, књаз” из Романа о Лондону. Ако је пре једног века субјект Стражилова кренуо да лута, онда целокупној српској поезији не остаје ништа друго него да не губи корак са њим, да настави тај ход, то искупљујуће лутање. Зато „пут је ту, иде Úr, корак по корак, бог по бог, / по њему корачајмо, браћо, по њему!”
Издавач збирке је сам аутор, Драган Бошковић. Зашто?
– Не избегавам издаваче, напротив, од десетак мојих књига песама ÚRISTEN је тек друга књига објављена као самиздат. Писати књигу и материјално је обликовати јесте тако природно, и веома изазовно, као када бисте у данашње време писали књигу руком. Тада би свако слово, свака страна рукописа одисала уметничким печатом.
Осим што интегрално потврђујете аутентичност свога стваралаштва, самиздат, такође, скрива у себи нешто од заверничког искуства забрањених књига. И од искуства ритуала: бринете о сваком детаљу, пратите настајање књиге, технички и графички обликујете је, бирате папир. То сам снажно искусио када сам публиковао Аve Maria!, свој први самиздат. Одједном се, публикована, преда мном објавила и као естетски објект. Својим обликом је говорила, оно материјално је проговорило. А, замислио сам је као омот сингл плоче, захефтану, са садржајем који симулира винил и са рупом на задњој корици. А, ликовно-графичка матрица корице књиге било је први албум Gang of Four, Entertainment. ÚRISTEN-a сам, опет, видео као стрип, и тако је и испао.
Табак је штампан на новинском папиру, неким „блентавим” фонтом који подсећа на књиге за децу, корица савитљива, сам сам у Paint-у исписао наслов, ÚRISTEN, који сам онда окачио на насловну страну. На полеђини је само секвенца са Ђеновског гробља, иста она коју је овековечила насловна страна другог албума Joy Divison-a, Closer. Ако је Аve Maria! сингл-плоча, ÚRISTEN је стрип, чак подсећа на салвету. Неколико пријатеља га је већ заборавило на столу у кафићу.
Где је у свему овоме музика? Или је, можда, све било музика?
– Оквир поеме ÚRISTEN је концертна сцена. ÚRISTEN је музичка нумера, која се изводи на тој сцени, нумера која почиње позивом на револуцију, а на крају остају: туш бубњева и г-дур (Ур – дур). Кроз поему се нижу мелодијске матрице и ефекти, испевана је као низ рокенрол партија, рефрена, различитог регистра: од MC5 до new wave-a, postpunk-a и hardcore-a. Сваки стих, групу стихова прати неки рокенрол тон, секвенца, нпр: The Fall или Lou Reed, Cohen. Иначе, сваки прозни, поетски говор, дискурс има своју мелодију. Сматрам да при читању, ми прво хватамо ту мелодију, тај ритам, брзину, па тек онда смисао. И то смисао који је последица баш облика те мелодије, ритма, брзине ритма. ÚRISTEN је ритмизован онолико колико су се све мелодије које „раде” у мени обликом текста низале једна за другом у „музичко-смисаоне” секвенце поеме. Тако некако.
Прошле године били сте један од учесника научне конференције о Црњанском, на Универзитету ЕЛТЕ, у Будимпешти. Како сте доживели то искуство?
– И више него љубазним позивом Смера за српски језик и књижевност, био сам део нечега што је својом аутентичнишћу било много више од научног скупа, и на томе захваљујем организаторима. Сам сусрет, боравак у библиотеци Института за словенске и балтичке језике Филозофског факултета Универзитета „Етвеш Лоранд”, оставио је утисак да смо нека, тајни имена Црњанског и српској књижевности, посвећена заједница, у амбијенту који је толико интиман и толико архаичан, збијени са студентима око, како је у називу конференције стајало „романтичног анархисте 20. века”, и заједно са тим, и око тога, лутања Пештом и Будимом – све то је учинило да онолико, колико сте ви усвојили нас, и ми и Будимпешту и вас усвојимо. Од тог момента, са свима вама, град је једноставно постао „наш”, и то онолико „наш” да је постао и писта за Ура. Захваљујем, још једном, на том моменту, захваљујем и на овом интервјуу.
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)