Пандемија ковида 19 не оставља само последице на физичко већ и на ментално здравље, због чега је најављено да ће у домовима здравља поново бити активиране психијатријске амбуланте. Да је неопходно радити више на превентиви и спречавању менталног разболевања, сматра и професор др Славица Ђукић Дејановић, неуропсихијатар и саветница премијерке Ане Брнабић, која оцењује да би требало „појачати” рад свих институција које се баве менталним здрављем.
„Не мислим само на клинике, психијатре који раде у домовима здравља и приватним клиникама већ и на институције јавног здравља које у склопу превентиве треба да обрате пажњу на депресију, анксиозност, масовне панике, на све оно што нас у наредном периоду може очекивати”, каже др Ђукић Дејановић.
Да ли сте у протеклих годину дана приметили да људи већ имају проблеме с менталним здрављем и како су се они испољавали?
- Пандемија дуго траје. Они који имају јак потенцијал за ментално функционисање имали су понеку пролазну тегобу. Код сензибилних особа је било последица и можемо их очекивати и даље, али оне теже морамо да спречимо. Од 10 пацијената половина сматра да их је пореметио период короне, да су раније имали неке тегобе, али не таквог интензитета као што је сада случај. То су најчешће несанице које добијају хронични карактер. Ту су и разни анксиозни поремећаји, фобична понашања и паника које могу прекидати период континуитета рада и уобичајеног живота појединаца, као и класичне депресивне епизоде, као и погоршања здравља људи који су већ раније имали неке менталне проблеме, а нису били у могућности, због пандемије ковида, да одлазе на редовне контроле и да евентуално прилагоде терапију својим потребама. Код неких је сигурно дошло до погоршања основне болести.
Колико су присутне ковид несанице, јер се многи људи жале на ту појаву?
- Код нас није рађено неко истраживање које се бави само несаницама, али се зна да је то последица неког физичког или менталног обољења. Али несаница сама за себе када траје као симптом више недеља доводи до исцрпљења особе и утиче на појаву других проблема, од којих су депресија и анксиозност најчешћи. Сви мисле да треба дати лек за ковид несаницу како би се ублажио проблем. Некада је и потребно дати лек, али треба знати да постоје нефармаколошке методе лечења. Људи не треба после 17 сати да користе газирана пића и кафе. Треба да вечерају најкасније до 19 сати, да имају неку физичку активност и да се мало уморе пред спавање. Увек у исто време треба одлазити на починак и то у проветрену собу, у којој нема звукова и светлости који могу да сметају. Преко дана ове особе не смеју да дозволе себи да дремну ни на тренутак. Само лекари могу да оцене да ли је особи потребан медикамент и који. Погрешно је узети од комшије или пријатеља лек за то. Веома је важан податак за лекара да ли пацијент ноћу тешко заспи или се буди у току сна. Приступ лечењу је потпуно другачији. Зато је битно интензивирати саветовалишта која ће се бавити овим питањима.
Истраживања показују да тренутно постоји подела на две групе људи: оне који се уопште не плаше короне и негирају да она постоји и оне који из страха од болести не излазе из својих станова.
- Највећи паничари су они људи који не верују у ковид, па оболе од њега. Осим физичких симптома короне, који могу да буду веома тешки, они имају и озбиљне психолошке сметње. То најчешће буду депресивност и несаница. И када прође болест, ми стручњаци знамо да кажемо да ти пацијенти и даље вуку реп своје депресивности или анксиозности. То значи да имају симптоме који јако дуго трају, па су они изненађени. И за једну и за другу групу је битно знање. Што више о ковиду треба објашњавати грађанима, али не на начин који ће траумирати људе, већ их информисати како да стекну једно самопоуздање да поштују мере превенције, да се вакцинишу. Ширење знања и повећавање нивоа здравствене писмености у вези с ковидом један је од најбитнијих масовних анксиолитика, средстава која умањују страх од непознатог, од оног што смо сви у почеку имали, што је увек врло јак агенс за душу.
Ко има већу шансу да оболи од неког менталног ковид поремећаја?
- Увек се сажима више фактора који доводе до менталног проблема. Особе које су осетљиве, они који су већ имали неки ментални проблем, људи који се мењају сходно утицајима из спољне средине, они који у структури личности имају потребу да све буде по њиховом, а у периоду пандемије је то немогуће. Они неће моћи да реализују свој план, већ ће морати да га уклапају с другим укућанима јер често раде од куће. Корона ће такве људе успорити да на послу остваре достигнућа која су зацртали. То су перфекционисти и индивидуалци који се сада морају прилагодити колективној атмосфери и томе што корона доноси. Они су у већем ризику.
Појава САРС-а 2003. године у свету доводи се у везу с повећаним бројем самоубистава за 30 одсто, посебно код људи старијих од 65 година. Очекује ли се тако нешто у Србији после пандемије ковида 19?
- Очекујем да ће Србија бити део света у погледу статистика, посебно у региону из културолошких разлога који нису омеђени границама државе. За сада се ми налазимо у неком просеку. Али, свакако ће бити повећан ризик од суицида. Да ли ће ти суициди бити реализовани, велико је питање, јер колико год је ковид нанео зла и душама и телу оболелих, они су под будним оком стручњака и породице. Ковид заправо породицу доводи у оазу заједништва. А суицид није радња која настаје истог момента. Прво се јавља суицидална идеја када човек размишља о безвредности живота, па настаје суицидална тенденција када неко пише опроштајна писма или бира начин и место где би могао да дигне руку на себе. Потом следи покушај самоубиства. Зато кроз саветовалишни рад треба да подигнемо ниво знања и здравствене писмености о томе да сви треба да научимо да препознамо своје најближе или комшије ако се мењају. То значи да приметимо ако уздишу, ако су потамнели у лицу, ако тешко комуницирају с нама. Тада треба помислити да су можда преплављени суицидалним идејама. Морамо да их питамо како су и да не прођемо поред њих, а да не сачекамо да не кажу одговор. Морамо да их саслушамо и да будемо посебно обазриви уколико изговоре реченицу: „Овај живот нема смисла.” Таква особа мора да се усмери на помоћ стручњака.
И млади људи све чешће су склони покушајима самоубиства? Доста њих каже да им је тешко што се због короне не друже с вршњацима.
- Младима је можда и теже него старијима да се изборе с јаком социјалном потребом за дружењем, за разменом информација. Јако им недостаје вршњачка комуникација, неко ко има сличан начин размишљања, да испољавају емоције. Зато није ретко да они који су осетљивији и од којих родитељи имају велика очекивања праве прве кораке који су карактеристични за старије. Они без обзира на то што раније нису имали никакав проблем размишљају о бесмислу живота и идеји да живот није вредан. Једна добра психолошка интервенција може једну младу особу превести на другу страну обале, да се прескочи река која је дубока и мутна у психолошком смислу. Можда психолози и психијатри нису били тако драгоцени као што је то сада случај.
Али пандемија короне је довела до пандемије усамљености. Људи не знају како да се боре против тога. Шта ви саветујете?
- То се углавном везује за старије генерације које не знају да користе компјутере. Чињеница је да не могу да виде своју децу и унучиће из страха да им не унесу вирус у стан, па им недостају загрљаји, смех, плач, сузе, све оно што су делили. Имала сам ових дана разговоре са старијим особама које се не осећају добро и које се питају шта ће да раде ако ковид потраје годинама. Кажу да је за њих страшно што не могу да загрле унучиће, што комшиница не може да им дође на кафу или што не могу да виде, на пример, ћерку студенткињу која студира у великом граду. Због тога размишљају како њихов живот нема смисао. Осећају се депресивним. Не можете тим особама рећи да ће ово проћи и да ће се ускоро видети с најмилијима јер они онда питају када ће то бити. Ако им кажете за месец дана, онда они кажу да то слушају већ шест месеци. Зато с таквим особама треба да разговарају људи који су едуковани, да би им објаснили да се и други осећају слично као они и да морају да потраже неке нове активности које ће им заокупити пажњу.
На које активности мислите ако се зна да морају да поштују епидемиолошке мере?
- Рецимо да науче нешто ново. Да се едукују како да плате рачуне мобилним телефоном. Да унесу неку иновацију у свакодневни живот, јер им је доста приче да ће ово проћи. То има терапеутски ефекат попут правог лека.
Колико су ментално психички угрожени људи који у време пандемије остану без посла? Истраживања у САД су показала да је половина људи која је остала без радног места или им је смањена плата уједно добила и дијагнозу угроженог менталног здравља.
- Једна од највећих траума после губитка најмилијих је деградација на радном месту. Људи на нашем поднебљу када изгубе посао имају велики степен патње. Очекујем да један од тригера управо буде губитак радног места. Зато поздрављам напоре органа који се труде да задрже радна места и упосле нове раднике.
Commentaires