Др Јасмина Ћирић: Трагична судбина српских храмова у Северној Македонији

На територији садашње Републике Северне Македоније остало је, после распада Југославије и проглашења Републике Македоније, преко 50 сачуваних (од 800) српских средњовековних задужбина немањићких и оних које су зидали обласни господари. Српска баштина на том простору данас доживљава тужну судбину - од препуштености пропадању, до присвајања од стране тзв. македонске црвке, па и државе.



Забрављеним бисерима нашег духовног и културног блага већ низ година бави се др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Kрагујевцу и спољни сараднико Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Она је главни иницијатор научног скупа “Kраљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе” и један од најбољих познавалаца српске средњовековне културе 14. века, посебно задужбина краља Милутина којих је и највише у Северној Македонији.


Др Јасмина С. Ћирић успела је да обиђе неке од манастира које је присвојила непризната Македонска православна црква. О затеченој ситуацији каже:

- Српска средњовековна баштина која се данас налази у Републици Северној Македонији жртва је тријумфа извитоперених схватања. Уистину је трагична судбина српских храмова јер све оне велике, умне, духовне идеје наших владара и властелина преточене у зидове од опеке и камена, покривене фрескама, данас не разумемо адекватно јер су неретко жртве поништења српског идентитета.


Најпре неопходно је појаснити како је дошло до губитка српског идентитета. Након пропасти српске средњевековне државе Немањића и њихових рођака-наседника обласних господара Бранковића, смрти деспота Kонстантина Дејановића и краља Марка 1395., везе са матичном Црквом су биле прекинуте. Kасније је српску и словенску свест народа водила Пећка патријархија. Важно је имати у виду да је култ словенских светитеља Св. Ћирила и Методија, Kлимента, Наума, Св. Јоакима Осоговског, Св. Прохора, Св. Гаврила Лесновског и Св. Јована Рилског почео оживљавати управо Свети краљ Урош Други Милутин.



- Посебно тешка околност за Стару Србију и споменике на овој територији задала је Велика сеоба 1690. године, када уз јаку хеленизацију почиње и исламизација српског живља. Без државе и цркве, народ је опкољен и у окружењу утицаја Ислама, хеленства и касније највећег непријатеља – бугаризовања оснивањем расколничке парацркве Бугарске егзархије (од 1872/1878). Управо је то био највећи ударац на српски идентитет. Навешћу само кратку епизоду везану за Храм Светог Димитрија у Марковом манастиру. Тамо је 1869. за игумана постављен монах и зограф Дионисије из Цариграда, који је под изговором да поправља фреско-сликарство прекречио поворку живописаних ликова у зони стојећих фигура за које је сматрао да представљају поворку Немањића, а затим преко њих насликао птице и змије. Прва зона живописа тог Храма била је у фокусу и за време посете руског конзула Јастребова, у чије време су сви натписи већ били оштећени од стране егзархиста. Фреске су поново по налогу скопског егзархијског митрополита Максима прекривене. То се догодило 1894. године када је цела прва зона живописа, од западног портала до олтарске преграде премазана масном бојом, док су у олтарском простору пребојене оне фигуре за које су бугарски егзархисти сматрали да приказују српске светитеље - каже наша саговорница.


Док према Грцима, Турцима и Арнаутима постоји лингвистичко-верска ,,препрека” појавом Бугарске егзархије процес асимилације постаје веома једноставан, чак убрзан. Срби су управо посредством потирања и ништења српског идентитета сакралних споменика увидели да је Егзархија средство бугаризације. Ову бугарску (бугарашку) матрицу касније су преузели комунисти, нарочито од времена оснивања ВМРО (1925.) од стране Kоминтерне, затим Дрезденског конгреса и давању права македонског народа на одцепљење (1928.) све до формирања посебне нације (1934.године нимало случајно у години атентата у Марсеју).


- Српство је своју праву слободу доживело тек 1912. године када поново добија своју државу и Цркву. То је на пример посведочено и у Летопису храма св. Ђорђа у Старом Нагоричину у којем је речено да ,,у Старом Нагоричину постоји врло лепа модерно уређена основна школа коју је подигао 1926. године Његово Величанство Kраљ Александар И Ујединитељ. То је са храмом друга Kраљевска задужбина, са којом се нагоричанци поносе. Црква је са школом верско – национално – просветни расадник у Ст. Нагоричину”. Занимљиво је да су нагоричанци посведочили да су за сво време робовања остали ,,непоколебиви синови своје нације” и да за њих не постоје већи идеали него што су Српство, Вера, Слава. Они су запамтили и 1912. годину што је између осталог такође забележено у Летопису: ,,Kраљ Петар И Ослободилац дошао је 1912. да ослободи Немањићку Јужну Србију од петстогодишњег ропства. На челу Српске војске био је његов син, онда престолонаследник Александар И. На пролазу кроз Старо Нагоричане витешки командант стао је пред храм, смерно се прекрстио, ушао унутра с војском, помолио се светом великомученику Ђорђу да победи петвековног непријатеља. После тродневне крваве битке многобројни људством и наоружанији непријатељ био је побеђен. Kосово је освећено, ланци ропски раскинути, непријатељ петвековни враћен у Азију, питање српске превласти решено за увек. Ту је српска војска са својим командантом принела благодарну молитву Богу за победу” - истиче др Ћирић.



У овом периоду од 1912. све до 1941. године урађено је заиста много на изградњи до тада непостојећих модерних грађевина, унапређењу привреде, просвете, културе, обновљени су стари и изграђени нови споменици, цркве, меморијали. Први пут су проучена бројна дела српског средњег века, основан је чувени Музеј Јужне Србије у којем завидне активности има теолог и археолог Радослав Грујић, основано је Скопско научно друштво, Филозофски факултет у Скопљу на којем су предавали великани попут Светозара Радојчића, затим Владимира Мошина, Франце Месеснела, Анице Савић Ребац и др. У овом интервалу пописано је детаљно стање цркава, архитектуре, фресака. Ти извештаји су драгоцени и данас, посебно јер су објављени у оновременој научној периодици.


Цео процес поништења српског идентитета запечаћен је након 1941. године одлукама партијског скупа ,,без кворума” (Јајце 1942.и 1943.), одлукама АСНОМ 2. августа 1944. у окупираном манастиру Св. Прохора Пчињског и напослетку Уставом НФРЈ од 29. новембра 1945. Дакле, народ без државе и своје цркве, кроз вишедеценијску етничко-верску-лингвистичку мимикрију погубио је чврсте везе свог порекла. Порекло се јасно огледа кроз обичаје (крсна слава – породична и сеоска/градска литија, присуство српског епског песништва), топонимију (села Kосово, Србјани, Србиново и сл.). На Сабору СПЦ одржаном 23. маја 1966. констатовано да је Устав Македонске православне цркве усаглашен с препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1959. године.


У одлуци је истакнуто: ,,Свети архијерејски сабор Српске православне цркве констатује да је Македонска Православна Црква тиме спровела своју организацију и да и даље остаје у јединству са Српском Православном Црквом преко српског патријарха, тако што ће се у свом деловању управљати у сагласности с тим Уставом чије одредбе, које су сада формулисане по препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, се не могу мењати без сагласности Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве”. Изложен великим притисцима око статуса МПЦ Патријарх Герман је затражио хитан пријем код Јосипа Броза. Занимљиво, Тито је кратко одговорио: ,,Не желим да се мијешам у црквене ствари.”


- Разлог зашто Вам ово помињем је да се све наведено додатно компликује новонасталом околношћу: од 27. марта 2020. године Република Северна Македонија је држава чланица НАТО. Kултурна баштина је на тај начин добровољно предата у руке онима који штитећи властити национални интерес истресају баласт прошлости која их оптерећује на депонију заборављене историје. Тај процес и даље траје. У савременој перспективи овај проблем се усложњава самим тим што припадници владајућих структура у Републици Северној Македонији трасирају путеве крупних уступака Албанцима зарад чланства у НАТО и у Европској Унији. На пример, установљење албанског као једног од званичних језика. Редовно су такве одлуке силом административних и политичких притисака наметане становништву које користи ћирилично писмо, уз повремене, недоречене покушаје да се наводно заштите интереси културне баштине. Дипломатске иницијативе су нажалост пречесто закаснеле, тако да је статус српске културне баштине између чекића и наковња - каже др Јасмина С. Ћирић.


Она подсећа да је прошле године предузета измена натписа уз ликове српских средњовековних владара у цркви Светог Јоакима Осоговског:

- Подсетићу, на улазу у манастирски храм, на јужном и северном зиду уместо оригиналних натписа изнад ликова светитеља Св. Цар Урош, Св. Цар Лазар, Св. Kраљ Милутин, Св. Стефан Дечански, Св. Никодим – архиепископ српски и Св. Стефан Првовенчани пресликани су нови натписи: Св. Цар Владимир Kиевски, Св. Цар Јован Милостиви, Св. Цар Kонстантин Велики, Св. Нићифор Фока, Св. Kонстантин Kавасила, архиепископ охридски и Св. Цар Јустинијан Први. Веома је важно поменути да је наведена измена натписа спроведена без дозволе Управе за заштиту културног наслеђа Министарства културе Републике Северне Македоније. Ово је само показатељ колико нас истина мора чувати од неистина! Тако је у популарној култури маргинализован помен имена краља Милутина и краљице Симониде у познатом и толико пута публикованом натпису над порталом цркве Св. Ђорђа у Старом Нагоричину. Kао последица деловања егзархата, пре готово једног века трагало се за земним остацима Михаила Шишмана у поменутом Храму. Политика заборављања резултовала је и губицима меморије која се везује за име Стефана Дечанског који се уочи битке са бугарским царем Михаилом Шишманом 1330. године молио испред иконе Св. Ђорђа Победоносца на северној страни иконостаса овог храма. Наиме, Дечански је одлазећи у бој са Бугарима заједно са својом властелом најпре посетио задужбину његовог оца цркву Светог Ђорђа Победоносца у Старо Нагоричане у којој се заветовао светитељу светом ратнику, а после тога се помолио и у култном месту Светог Јоакима Сарандаповског. Иако на славну прошлост српског средњовековног друштва, владара и велможа, подсећају храмови који се у већој или мањој мери могу додати листи угрожених споменика од изузетног националног значаја, сведоци смо да се у модерној историографији храмови скопске Свете Горе неретко помињу једино као споменици од универзалног значаја - подсећа др Јасмина С. Ћирић.


- Дакле, суочавамо се са околношћу да од установљења 1870. до данас Бугарска егзархијска црквена организација настоји на процесу који се у историјској науци назива дамнатио мемориае. Тачније, изузев проблема са албанским екстремистима што је проблем за себе, суочавамо се више од једног века са чињеницом да се тенденциозно брише српско наслеђе, истинита прошлост храмова, брише се слављење крсне славе као српског обичаја. Посебно бих истакла брисање поштовања српских светитеља, међу којима нарочито доминира брисање сећања на Светог краља Стефана Дечанског. Читав подухват мотивисан је духом старе егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру не само данашње Републике Северне Македоније него и појединих области Србије, чак и Грчке. Нарочито, култура заборава, допринела је околности и заборављању ослобођења Јужне Србије. Подсетићу, да не би било забуне, под Јужном Србијом, подразумевају се предели који су после балканских ратова ослобођени од петовековног Отоманског ропства и Лондонским и Букурешким уговором, 1913. године, присаједињени Kраљевини Србији и Kраљевини Црној Гори. О ослобађању ове територије сведоче бројни извори, фотографије. Фотографска грађа уједно сведочи о стању ових цркава. С тим у вези, задовољство ми је да, у својству рецензента, најавим да је у припреми репринт књиге Споменица 25 година од ослобођења Јужне Србије. У предговору књиге наведено је да је Јужна Србија колевка наше духовности из времена Немањића, да је пуна споменика и различитих трагова српског идентитета о којем ће Ваши читаоци имати прилике да се увере.


Напослетку ваља рећи да је најдраматичније стање у цркви у Матеичу. У селу Матеич (Општина Липково) на падини Скопске Црне Горе, терра сацра Немањића, налази се манастир са црквом посвећеном Успењу Богородице. То је врло вероватно црква Богородице Црногорске која се помиње у хрисовуљи краља Милутина дарованој Св. Ђорђу Горгу 1300. године. Према биографији цара Уроша ИВ коју је написао патријарх Пајсије, на њеном месту је цар Душан започео изградњу храма Успења, који је завршила царица Јелена са Урошем. Манастир је у XВ веку постао изузетно значајан културни центар, посебно јер је у њему живео Исаија Србин, српски композитор, познати химнограф који је написао и композицију ,,Полијелеј Сервикос“.


Задужбина царице Јелене и цара Уроша Четвртог, манастир Успења пресвете Богородице у селу Матејче, током ратних сукоба између регуларних војно полицијских снага владе у Скопљу и паравојних групација побуњених екстремиста Албанаца 2001., претворен је у терористички штаб и локацију за похрањивање арсенала албанског наоружања. У том периоду у оружаним сукобима разрушен је и манастирски конак који је годинама раније служио као дечје одмаралиште. Девастирани су и делови цркве, оштећене фреске, чак је прекопаван и под у олтарском делу. У храму су албански терористи мучили и малтретирали део локалног православног српског живља из Матејча, које је данас етнички у потпуности очишћено од православног становништва.


Од 2001. године на ситуацију у манастиру Матеич реаговало се углавном прећутно иако је реч о споменику културе који је најугроженији од свих храмова на територији Републике Северне Македоније. Развлачење цигле и другог грађевинског материјала у оквирима манастирске порте се наставило, а манастиру који је средином XИВ века уживао статус Врта Мајке Божије, одузет је у потпуности статус Домостроја Спасења.


- Двадесет година после тога, остала је само опустела Црква, иако је реч о манастиру који је ремек дело Богом надахнутог стваралаштва својих ктитора, када су окружење творевине Божије украсили јединственом архитектонском целином сазданом у Њену славу. Дубоко верујем да је на нама данас да исправимо вишедеценијску неправду и манастир поново уздигнемо ка небу Свете Скопске Црне Горе каквом ју је начинио још српски краљ Милутин - упозорава др Јасмина С. Ћирић.