Др Јован Јањић: Зло увек напада, а добро мора да се брани

У разговору за наш портал, др Јован Јањић, културолог и аутор више књига у области хришћанске културе, напомиње да јабуке из туђе баште нису слађе него оне из наше; да је потребно да имамо поштовање других, али и самопоштовање - да знамо ко смо и какво назначење имамо.


Господине Јањићу, у књизи „Косовски завет – српски савез са Богом” предочавате ту главну нит српског националног и духовног идентитета. Колико се Срби држе завета који их је кроз историју одржао?

– Управо на примеру Срба, једног од најстрадалнијих народа у Европи, видимо како се ради на обезличењу једног народа. Многи народи би волели да имају свој мит, као што Срби имају свој косовски мит – косовски завет. А при том се од Срба тражи да се одрекну те своје духовне вертикале. Зашто? Да би се овај народ обезличио.


Није увек умесно да се изналазе разлике, да се прави поређење између народа. Јер, човек је основна мера стварности; човек је тај који даје тон друштву и народу којем припада. А, ипак, неоспорно је да се у појединим народима развија и негује посебан систем вредности, настао под утицајем неких његових истакнутих предака и околности у којима се некада тај народ нашао и под којима је живео.


Српски народ особен је по свом националном завету, названом Косовски завет, зато што је искуствено потврђен у једном великом историјском догађају (у Косовској бици, 1389). У том завету, који вековима прожима наше духовно биће, исказани су највиши циљеви којима српски народ тежи.


Нема народа на свету који има веће заветне циљеве, узвишеније заветно опредељење, него што га има српски народ. Суштина српског националног завета, Косовског завета, јесте опредељење за – Царство небеско. Опредељење за највише духовне вредности: истину, правду, љубав. А шта има веће од тога?


Међутим, и поред тога, неки од нас често покажу колебљивост, као да више ослушкују друге него себе. Зашто?

– Последица је то поменутих настојања да се наш народ обезличи. Народ се духовно убија: и споља – од оних који би да нешто ушићаре на рачун српског народа, и изнутра – од оних који служе туђим интересима. Поготово тешке последице оставило је време комунизма, када је уклањано све што има национални призвук и што духовно преосветљује.


То је произвело културну и идентитетску несигурност код Срба. Као да се стидимо да се позовемо на наше велике и свете претке, на сопствено знање и искуство. Многи из нашег народа који би требало да буду барјактари слободне мисли углавном се позивају на стране, често опскурне ауторе, који протежирају разне сумњиве и лажне вредности, а избегавају да се позову на наше истинске великане: Светог Саву, Светог деспота Стефана, Светог владику Николаја, Светог оца Јустина... Наводе нас да се угледамо на мање од себе.

И, куда то води?

– У аутошовинизам. Одричемо се сами себе. Као што је потребно да се сваки човек преиспитује, тако је потребно и да се као народ преиспитујемо. Нису јабуке слађе у туђој башти. Потребно је да имамо поштовања других, али и да имамо самопоштовања – да знамо ко смо и какво назначење имамо. Ваља увек имати на уму: наша генерација је само једна карика у ланцу људске историје.


Често чујемо изговоре: Такви смо ми људи! Такав смо ми народ!... Нескромно је да цитирам себе, али нека ми буде опроштено. На то обично узвратим речима: Ви можда јесте, ја нисам! Желим тиме да напоменем да све зависи од човека, од сваког човека понаособ. Зашто да допуштамо онима који имају ограничене видике и замућен поглед да оно што они виде и како виде преписују народу?! Не можемо се добром исходу надати, ако се препуштамо слепцима да нас воде. Лукави непријатељ само чека где ће какву замку да постави.


Заиста, сви смо за све одговорни. Свако од нас својим чињењем или нечињењем доприноси приликама у којима живимо и у којима би требало да испуњавамо оно што се од нас очекује.


Кроз врло садржајну студију „Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000)” предочили сте прилике у српском народу у време када је вера убијана у народу. Какве последице је оставило то време?

– Погубне последице. Неке од њих имају геометријску прогресију; никада се неће санирати. Управо у том времену имамо школски пример како се народ духовно убија, како се обезличује и куда све то води... А води у пропаст.


Увек има покушаја да се народ обезличује. Видели смо то у овом времену и у Црној Гори.

– Режим тај политиком својом и многим штетним одлукама ишао је против интереса сопственог народа. Народ је трпео, толерисао, чекао... Али, кад се режим, доношењем тога закона, устремио на душу човека и народа, народ је устао да брани своје светиње, да брани себе. И – победио. Једноставно, има ситуација када човек мора да се брани, без обзира на жртву коју ће због тога да поднесе и кога за противника имао. Јер, највећу цену ће платити ако се не бори. Управо таква ситуација је била у Црној Гори. А тако је често бивало кроз историју и данас бива, широм света. Зло увек напада, а добро мора да се брани!


*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.