Увођење евра у Србији је „на дугом штапу". Планирано прихватање европске валуте у року од две године после могућег уласка Србије у ЕУ нереалан је сценарио. Претходно је потребан услов да Србија уђе у ЕУ, а када ће се то десити и да ли ће се уопште догодити, остаје отворено питање и поред оквирних датума за приступање које је дала ЕУ.
Пише: др Дејан Јововић, економиста, научни саветник
Народна банка Србије саопштила је још пре две године да је Србија почела припреме за увођење евра, кроз преговоре с ЕУ о поглављу 17, које се односи на економску и монетарну политику. Наиме, израда преговарачког поглавља 17 – Монетарна и економска политика, за приступање Србије ЕУ, чији се један део односи на могућност да будућа чланица ЕУ уведе евро, 2018. године послата је Европској комисији.
У Нацрту стратегије за пријем Србије у ЕУ Европска комисија предвидела је тада да би Србија могла да постане чланица ЕУ до 2025. године, али да претходно треба да затвори сва отворена поглавља до 2023. То би теоријски значило да пре 2027, што је иначе веома тешко оствариво, није могуће да евро постане званична валута у Србији.
Увођењем евра, који је у оптицају у 19 земаља ЕУ, чланица Европског монетарног система и у још пет земаља – Андори, Монаку, Црној Гори, Ватикану, Сан Марину (као и на територији тзв. Косова) – Србија би изгубила монетарни суверенитет, односно сопствену монетарну политику, а тиме и самостално вођење економске политике.
Од „нових” чланица на евро још нису прешле Чешка, Пољска, Мађарска, Хрватска, Румунија и Бугарска. Ако уђе у чланство ЕУ, Србија би могла да бира да ли ће задржати динар као своју валуту или ће прећи на евро као остале чланице монетарне зоне. Потребно је и да државе ЕУ одобре новог члана који би користио евро, а пракса је и да се у земљи одржи референдум о увођењу евра.
Закон о НБС потребно је додатно усагласити с одредбама које захтева статут Европске централне банке, у делу који се односи на то да српска централна банка буде део монетарне политике ЕЦБ и припреми се за усвајање евра кад за то дође време.
Да би земља кандидат за чланство у еврозони уопште увела ову валуту, потребно је испунити бројне захтеве, као што су независност централне банке, забрана директног финансирања јавног сектора, забрана привилегованог приступа јавног сектора финансијским институцијама, затим „Мастрихтске критеријуме конвергенције”, односно пет тесно повезаних правила за улазак у еврозону.
Прво, стопа инфлације не сме да буде већа од 1,5 одсто у односу на просек у три земље ЕУ с најнижим ценама на мало. Друго, дугорочна номинална каматна стопа на државне папире не сме да буде више од два одсто изнад просечне камате у три најповољније земље ЕУ. Треће, буџетски дефицит не сме да прелази три одсто БДП-а. Четврто, јавни дуг не сме да буде изнад 60 одсто БДП-а. Пето, земља мора да прихвати чланство у механизму девизних курсева (Exchange Rate Mechanism – ЕРМ 2) најмање две године пре уласка у ЕУ.
Земља мора да учествује у механизму девизних курсева најмање две године, што значи да у том периоду мора да веже своју валуту за евро и не сме да је девалвира или депрецира како би побољшала своју конкурентност, екстерну позицију, дала подршку извозу, или нешто слично, без сагласности земаља ЕУ. Такође, две године је минимум који је потребан земљи после приступања ЕУ да усвоји евро.
Црна Гора, која користи евро од 2002, јесте специфичан случај, сплет различитих, углавном политичких околности. ЕЦБ је у јулу ове године саопштила да су на захтев хрватских власти институције ЕУ одлучиле да укључе хрватску куну у ЕРМ 2, што је својеврсна валутна чекаоница за евро, с очекивањем да се у Хрватску уведе почетком 2023. Бугарска је такође „на чекању” за увођење евра.
Увођење евра у Србији је „на дугом штапу. Његово увођење у року од две године после могућег уласка Србије у ЕУ је нереалан сценарио. Претходно је потребан услов да Србија уђе у ЕУ, а када ће се то десити и да ли ће се уопште догодити, остаје отворено питање и поред оквирних датума за приступање које је дала ЕУ.