Жестоке борбе и у сајбер-простору

Са интензивирањем сукоба у Украјини, информационо ратовање поно-во је дошло у центар пажње светске јавности. Паралелно с класи-чним арсеналом политичких и војних средстава, у Украјини и око ње се воде и борбе у сајбер-простору.


Концепт информационог ратовања почео је да заокупља пажњу прво истраживача, а затим и шире јавности, још средином деведесетих година прошлог века, управо у тренутку када је и сам интернет изашао из дотадашњег забрана војних и научних установа и убрзано почео да заузима све аспекте свакодневног живота. Иако се овај израз често користи у јавном говору, пре свега у медијима, његово значење ни после две деценије није до краја прецизирано у науци.


Могло би се, међутим, констатовати да израз „информационо ратовање” у суштини обухвата два типа активности. Прва од њих је пропагандна делатност која се спроводи преко интернета, данас пре свега путем друштвених мрежа, које су постале најпре-познатљивије обележје „веба 2.0”.


Други аспект информационог ратовања јесте употреба информационих технологија као оружја, односно средстава помоћу којих се изводе напади на различите војне или цивилне мете мада су у центру пажње најчешће критичне националне инфраструктуре – електродистрибутивна мрежа, банкарски систем, системи за дистрибуцију нафте и гаса и слично.


Ширење дезинформација, или, како је данас уобичајено рећи, лажних вести, у сврхе преобраћања јавног мњења, ширења дефетизма или изазивања подела у друштву једно је од средстава политичке борбе која нису нова, али су их могућности које пружа интернет учиниле неупоредиво јефтинијим и ефикаснијим него икада пре. Русија је и раније, рецимо за време председничких избора у Сједињеним Америчким Државама, оптуживана за коришћење оваквих метода. Са ескалацијом украјинске кризе, овакве активности су интензивиране, коришћењем свих доступних канала – националних медија, али и друштвених мрежа. Доста пажње је привукао твитер налог амбасаде САД у Кијеву, који се у последње време систематски користи да представи амерички поглед на кризу на начин пријемчив корисницима ове платформе.


Нешто другачије ствари стоје са сајбер-нападима. Овде је реч о потенцијалној употреби информационих технологија да би се нанела штета непријатељским рачунарским системима, који често контролишу виталне секторе енергетике, банкарства, водо-привреде, здравства и слично. Иако је ова врста напада већ дуго део свакодневице, највећи део њих је вођен криминалним, а не политичким мотивима.


Начелно, релативно ниски трошкови омогућавају различитима актерима да се користе оваквим начинима политичке борбе. До сада су се издвојиле најмање три потенцијалне групе починилаца – хактивисти, који покушавају на овај начин да скрену пажњу на друштвена и политичка питања која сматрају битним; патриотски хакери, што означава појединце и групе који наступају без директних инструкција и подршке од стране државе, али изводе акције за које сматрају да су у државном или националном интересу; и, коначно, делови државног апарата силе.


Ипак, реч рат и у колоквијалној и у научној употреби подразумева пре свега сукоб између држава. То нас доводи до једног од најзначајнијих проблема када су у питању напади изведени уз помоћ информационих технологија – проблема атрибуције, односно откривања починилаца. Наиме, веома је тешко, нарочито у реалном времену, утврдити без сваке сумње ко стоји иза конкретног напада.


До сада се за само два напада основано претпоставља, мада није дефинитивно дока-зано, да иза њих стоје државе. Реч је о пласирању вируса „стакснет” у иранским нуклеарним постројењима 2010. године, иза кога су по свему судећи стајали Израел и Сједињене Америчке Државе, и о нападима на украјинску електродистрибутивну мрежу из 2015. године, изведеним највероватније од стране Русије. За све остале нападе, укључујући вероватно и онај најдраматичнији – на Естонију 2007. године, за који је такође оптужена Русија – не постоји довољно доказа да су дело државних агенција или бар изведени уз њихову сагласност. И када је реч о једном од најскоријих сајбер-напада на украјински банкарски сектор, који се догодио 15. и 16. фебруара, британски Национални центар за сајбер-безбедност проценио је да је „готово извесно” да је реч о акцији руске Главне обавештајне управе (ГРУ). Упркос томе што је тешко доказати улогу конкретних држава у сајбер-нападима, чињеница је да велики број земаља већ има и посебне организационе јединице у оквиру војних и обавештајних снага, специјали-зоване за ову врсту напада, и капацитете како за дефанзивно тако и за офанзивно деловање.


За сада су сајбер-напади у склопу тренутне кризе у Украјини изазвали доста пажње, али не много стварне штете. Ипак, аналитичари указују да би се, чак и ако руски сајбер-напади буду ограничени искључиво на Украјину, последице могле осетити на Западу, имајући у виду да је украјински информатички сектор веома јак и да га ангажују многе западне компаније. С друге стране, амерички и британски званичници подсећају да и њихове снаге располажу могућностима како да одбране сајбер-простор Украјине тако и да офанзивно делују према Русији и њеним савезницима уколико се за тим укаже потреба. Без сумње, овај сукоб ће, у најмању руку, представљати показну вежбу за оно што нас чека у будућности информационог ратовања.