Заборављена дијаспора

Updated: Feb 8, 2020

ПИШЕ: Милош Ковић

Ванредни професор Универзитета у Београду


Срба у матици има све мање, али у расејању њихов број непрекидно расте. У Србији, Републици Српској и Црној Гори готово свака породица има сроднике у Канади, САД, или некој од земаља Европске уније.

На Западу су Срби, неретко, успешни инжењери, пословни људи, научници. Тај део света, од кога толико тога зависи, они познају одлично, за разлику од убедљиве већине становника матице, чија се знања о Западу заснива на гледању телевизије и на туристичким пакет-аранжманима. Њихови духовни и материјални ресурси још су видљивији када се упореде са посусталошћу и сиромаштвом матице.


Срби из САД су светској цивилизацији дали двојицу великана, Николу Теслу и Михаила Пупина, а хришћанској цркви и српском православљу тројицу светаца – Светог Севастијана Џексонског, Светог Мардарија љешанско-либертивилског и Светог Варнаву хвостанског. У Првом светском рату, одатле су долазили добровољци који су, заједно са браћом из Србије и Французима, пробили Солунски фронт, ослободили и ујединили српске земље. Упркос свему, стандардне историје српског народа готово да и не помињу српску дијаспору. Једини изузетак је, у одређеној мери, славна прошлост Срба у Русији. И данас, у нашем јавном животу, српско расејање је невидљиво. Министарство за дијаспору, основано 2004, у међувремену је укинуто.


Ове чињенице враћају нас на тему места и улоге дијаспоре у нашој прошлости, садашњости и будућности. У првој половини 19. века, у добу кнеза Милоша и уставобранитеља, после векова турског ропства, дијаспора је, наиме, обновила и изградила српску културу. Може ли ова прича о успеху да се понови?


Срби су народ расејања. По томе су слични Грцима, Јерменима, Јеврејима – народима дугих сећања, који су упамтили времена неслућених успона и драматичних падова, праћених страдањима и расељавањима. Српске сеобе почеле су у 14. и 15. веку, са доласком Турака у Европу и сломом српских средњовековних држава. Турски начин ратовања подразумевао је уништавање и протеривање граничног, неверничког становништва. Истим средствима прибегавале су и аустријске и млетачке војске. Угарски краљеви Србе су на силу пресељавали у своје земље. Хабзбурговци су их позивали да напусте османлијске крајеве и населе се у аустријским. Велика сеоба из 1690. имала је стравичне размере и последице. Ту, на крвавим границама сукобљених царстава, Срби су стицали статус слободних војника у служби османских султана, хабзбуршких царева и млетачких дуждева.


Када је коначно дошло време ослобођења, почетком 19. века, Србија је била неписмена. Прелазак Доситеја Обрадовића у Београд, у којем никада раније није био, да би ступио у Карађорђеву службу, означио је симболички почетак повратка у матицу. Почевши од тог доба, образовани аустријски Срби стизаће у Србију, па и у Црну Гору, у потрази за службом и патриотским испуњењем. Они су били први законодавци, правници, професори, учитељи, писци у обновљеним српским државама. Почеће да губе примат у српској култури тек онда када буду стасале генерације „отечествених синова” и „благодејанаца” из Србије, које је држава стипендирала и школовала на најпрестижнијим западним универзитетима. Највиши слојеви српског грађанства ће ипак, све до краја 19. века, потицати из „пречанских” породица и фамилија старешина и херојског, устаничког доба.


У догледној будућности, док се матица не освести, српска дијаспора, посебно она која се налази близу кључних центара глобалне моћи, требало би да се посвети превазилажењу подела, удруживању, лобирању за српске интересе и хуманитарном раду. Јасно је да она мора да нађе начин да утиче и на државне власти Србије, које су, како се види, изгубиле сваки компас. Вођство у томе требало би да припадне најновијем имигрантском таласу, који је у расејање отишао у последње три деценије. Кључна је борба за Косово и Метохију, против распарчавања Србије, укидања Републике Српске и претварања Црне Горе у оруђе наших непријатеља.


Када за то дође време, положај Србије могао би врло брзо да се промени набоље. Наша дијаспора у томе ће, ако у матици буде памети и трезвености, одиграти важну, можда и пресудну улогу.