Зашто смо непорезни, и поред опасности?

Основни разлог због којег се љуи не плаше вируса јесте што је „непријатељ” нашег здравља невидљив. А када је невидљив, веома је тешко уочити на који начин може да нам нанесе зло. Када видимо ватру, ми бежимо. Ако чујемо ваздушну узбуну, идемо у склониште. На семафору станемо када се упали црвено светло. Сада не знамо где да гледамо и хоће ли нас непријатељ опећи, додирнути или ујести, кажу психијатри.



– Епидемиологија је барем педесет одсто психологија. На крају крајева, није битно како се понаша вирус, важно је како се понаша човек – упозорава др Дамир Хумеровић, уредник књиге „Психијатрија пандемије” и директор престижне њујоршке болнице „Норт шор университи хоспитал”.


Иако би седам месеци након што је вирус корона из кинеског града Вухана узео „карту” за пут око света и заразио више од једанаест милиона људи требало свима да буде јасно да су маске и физичка дистанца једини начин одбране од вируса, у многим земљама било је неопходно донети драконске казне за неношење маски. Због чега се не плашимо вируса, иако у овом тренутку готово свако од нас лично познаје особу заражену ковидом 19? Зашто нам је тешко да се навикнемо на ношење маски у затвореним просторима? Да ли не видимо никакву узрочно-последичну везу између одласка на дерби, тениски турнир и ноћни клуб и упале плућа?

– Основни разлог због којег се не плашимо вируса јесте што је „непријатељ” нашег здравља невидљив. А када је невидљив, веома је тешко уочити на који начин може да нам нанесе зло. Када видимо ватру, ми бежимо. Ако чујемо ваздушну узбуну, идемо у склониште. На семафору станемо када се упали црвено светло. Сада не знамо где да гледамо и хоће ли нас непријатељ опећи, додирнути или ујести. Осим тога, знамо да носиоци респираторних вируса кијају, кашљу и изгледају болесно, па смо уверени да ћемо лако препознати заражену особу и од ње се склонити. Ми смо већ деценијама изложени информацијама о невидљивим непријатељима, од којих се не ипак штитимо у довољној мери. Знамо да је сунчање штетно, али не видимо ултравиолетне зраке који штете нашој кожи, па се сатима излежавамо на плажи. Знамо и да се воће и поврће прска пестицидима, али не разумемо како савршено лепа јабука може да нас угрози, јер је јабука синоним за здравље. Нажалост, у протекле три деценије претурили смо преко главе рат, санкције, сиромаштво и бомбардовање и више нам ништа није „страшно”. Зато и веома често чујемо изјаву да „од нечега мора да се умре” и, када то увежемо са начином модерног живљења, који је синоним за хедонизам и удобност, схватимо да је много људи декларативно спремније за респиратор него да се одрекне капућина у омиљеном кафићу. И коначно, треба рећи да тај став, „неће то мене”, дугујемо и контрадикторним изјавама стручњака, који су на почетку пандемије говорили: „вирус не напада младе”, „неће корона на здраве”, „деца су безбедна”. Тек када смо схватили да „сви умиру”, почели смо озбиљније да схватамо опасност – истиче др Снежана Јапалак, психијатар из Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”.

Она додаје да јој четири месеца након почетка пандемије и неки образовани људи објашњавају како „маска не штити”, а одбијање људи да носе маску она не тумачи само чињеницом да је дисање испод ње тешко и непријатно, нарочито са доласком летњих температура.

– У психолошком смислу маска носи поруку „ти си ми непријатељ” и, када стављамо маску у присуству блиских људи, ми њима шаљемо поруку да их сматрамо изворима заразе опасне по живот и та спознаја нам је веома непријатна. Осим тога, ми са људима комуницирамо не само речима већ и изразима лица, а маска нам онемогућава ту невербалну комуникацију – ми више не видимо да ли се неко смеје или је бесан. Обичан човек не види дејство маске јер не види микроорганизме. Не видимо ни корисност маске – тек две недеље након контакта, када прође период инкубације, можемо да закључимо да смо се сачували од вируса или да смо некога сачували од наше заразе. Међутим, битку са вирусом корона могуће је добити само променом понашања, то јест ношењем маске, држањем физичке дистанце и прањем руку, а да би нам то понашање постало уобичајено и свакодневно, потребно је време и понављање – наглашава саговорница.


Осим ношења маске, потребно је држати и физичку дистанцу са свим особама које нису на нашем списку станара, што је још једна велика промена, јер човек има потребу да буде физички близак са драгим људима – да их загрли када су срећни и пољуби када су тужни. Да бисмо опстали и остали здрави, неопходно је да се грегарни мотив (мотив да се буде у друштву) замени у корист нагона за преживљавање.

– Да би нека навика, типа прање зуба после јела, ношење маске или држање физичке дистанце, постала аутоматизам, потребно је време и понављање, а у међувремену сви ауторитети морају да шаљу исте поруке. Не може један стручњак да прича да маске не штите, други да поручује да маске треба носити само у затвореном простору, трећи да убеђује да су „хируршке маске бескорисне, штити нас само маска Н95”, четврти да носи маску и на улици... Да би ношење маски прешло у навику, мора да постоје и казне – да су људи разумна бића, не би цео правосудни систем почивао на санкцијама. Важно је разумети да ће ова пандемија дуго да траје и да нам је неопходна трајна промена понашања да бисмо преживели као врста. Зато сви ауторитети морају да шаљу поруку „од короне оболевају сви” и „за све људе вирус може бити фаталан”. У овом тренутку, просечна особа је збуњена њиховим контрадикторним изјавама и доводи себе у беспотребну дилему – коме треба да верује. А најгоре што може да се деси јесте да не верује никоме и престане да штити себе и друге – закључује др Снежана Јапалак.