У Србији живи 560.000 удовица и око 150.000 удоваца, а статистика сведочи да ниједнa европска земља, осим Русије, нема тако висок проценат особа које су остале без брачног друга. Међутим, податак да у Србији има готово четири пута више удовица него удоваца може се интерпретирати са различитих становишта – од биологије, преко психологије, до социологије.
Као прво, жене живе дуже, а у брак улазе раније од мушкарца – просечни животни век жене у Србији износи 77,9 година, а мушкарца 73 године, док је невеста у просеку неколико година млађа од младожење. То значи да ће, ако обоје живе пун животни век, она најмање десет година бити у статусу удовице. Осим тога, удовице ређе улазе у нову брачну заједницу. Мушкарци су ти који се чешће одлучују да поново стану пред матичара – њима је важно да буду у браку, за разлику од жена којима је значајнији квалитет брачног живота него сам брачни статус.
Међутим, за разлику од мушкараца, који се чешће одлучују да стану пред матичара након смрти супруге, за жене удовице важе сасвим другачија, неписана правила, истичу др Мирјана Бобић и др Слађана Драгишић Лабаш, професорке на катедри за социологију Филозофског факултета у Београду и ауторке студије „О удовицама или о једној друштвеној неправди”.
„Период туговања не сме да буде краћи од три године, важно је обележавање 40 дана, шест месеци и једне године од смрти супруга, редовно одлажење на гробље и ношење црнине годину дана се подразумева, а негледање телевизије и неизлажење из куће ради дружења се препоручује. У периоду туговања од удовица се очекује да смање социјалне контакте – посебно са мушкарцима, а повећају сусрете са рођацима, посебно свекром и свекрвом и мужевљевом фамилијом. Уколико је удовица пре губитка супруга живела у заједници са његовим родитељима, важно је да настави живот са њима. Од ње се очекује да се посвети деци, односно унуцима, да после посла иде право кући, а улажење у нова партнерства се не очекује или се дозвољава када за то дође време, значи бар не у следећих пет до седам година. Адекватно облачење подразумева непровокативну гардеробу која никоме не скреће пажњу, а посебно не мушкарцима – пожељно је бити ’закопчан до грла’. Такво понашање се не очекује од удоваца, напротив. Очекује се краће туговање и брзо проналажење нове партнерке, посебно ако удовац има малу децу о којој треба да брине маћеха. То је типичан пример друштвене неједнакости и неправде узрокован родом”, истичу ауторке ове студије.
Бројке изведене из последњег пописа становништва сведоче да је код мушкараца између 50. и 53. године сваки педесети удовац, код оних који имају између 60 и 64 године то је сваки шеснаести, док се код старијих од 75 година удео повећава на 36 одсто. Код жена исте старости проценти су много већи. Свака десета жена између 50. и 53. године је удовица, у старосној групи од 60 до 64 године то је свака четврта, док се код старијих од 75 година учешће повећава на 70 одсто. На пораст удовиштва утицао је и велики прилив избеглица и удовица у земљу током прве половине деведесетих, као последица ратова на територији Босне и Херцеговине и Хрватске.
Ауторке ове студије наводе да се око половине такозваних мирнодопских удовица суочило са изненадном смрћу супруга који су преминули од срчаног или можданог удара, а остале су изгубиле партнера у краћем периоду од годину дана, најчешће због малигних болести. Због психичких проблема које су имале после губитка, већина удовица узимала је лекове прописане од лекара или „на своју руку” – најчешће „бромазепам”. Половина њих узимала је медикаменте прописане од лекара уз психотерапију, а због смрти брачног друга многе удовице су се месецима и годинама бориле са тугом, депресијом, страхом, несаницом, паничним нападима...
„Породица се показала као највећи ослонац и најснажнији социјални капитал удовица, а истраживања говоре да жене, било да су удате било да су удовице, имају квалитетнију и ширу социјалну мрежу од мушкараца у виду старих пријатељица, комшиница, рођака... Неке удовице наводе да им је улога запослене жене помогла да се брже опораве од губитка, да се више друже и прошире социјалну мрежу и добију подршку и осећај припадности. Улога баке је, према речима многих, унела највише радости у њихове животе и вратила их у живот. Многе су се обрадовале када су постале свекрве и таште, јер су желеле да им деца заснују своје породице. Најчешћи разлози због којих удовице нису имале емотивну везу нити ушле у нови брак јесу деца и сумње да њихов нов партнер не може да им замени оца и да неће бринути о деци како оне то очекују”, закључују ауторке студије о удовицама.
У Београду је сваки шести мушкарац старији од 60 година удовац, а 46 одсто жена ове старосне доби jeсу удовице. У Војводини је свака друга жена старија од 60 година удовица, а сваки пети мушкарац удовац. У општини Нова Црња, према пописним подацима, живи највише удовица старијих од 60 година – 58 одсто. Посматрано у оквиру исте, „60 плус” категорије становништва, највише удоваца је у Трговишту – сваки трећи мушкарац. Најмање удоваца живи у Петроварадину (12 одсто), а најмање удовица у Дољевцу (38,6 одсто).