Зоран Милекић оживео колективно сећање на Диану Будисављевић

„Мислим, можда погрешно, да људи данас мало читају, а ово је роман са изузетно тешком тематиком. То је једна од оних тема коју је мучно писати, па ју је, вероватно, мучно и читати. Податак о великој читаности овог романа за мене је изненађујући, али ми свакако прија и охрабрује”, каже аутор књиге о хероини Диани Будисављевић.


Роман „Аустријанка”, који који је посвећен Диани Будисављевић, књига је о жени која је у Другом светском рату спасла више од 12.000 деце из логора у НДХ, а онда је после рата скоро потпуно заборављена. Захваљујући њеним дневницима и истраживању писца и историчара Зорана Милекића очувана је успомена на ову хероину. Диана Обексер Будисављевић знала је да је акција спасавања српске деце из усташких логора смрти заправо чин спасавања човечанства из „канџи зла”.


Ваш роман „Аустријанка” већ је недељама најчитанији „Лагунин” историјски роман. Како се осећа писац када види такав одзив читалаца, јесте ли ово очекивали?

- Роман „Аустријанка” је већ неколико недеља, или нешто више, најчитанији историјски роман. Искрено, то нисам баш очекивао. На неки начин, читаоци ме обавезују да ову причу завршим до краја, јер планирам да напишем својеврсни наставак романа. Биле би то приче деце која су, захваљујући Диани, преживела све те усташке логоре. Разговарао сам са некима од њих и жеља ми је да те њихове приче преточим у роман. Он би се, заправо, више прожимао са „Аустријанком” него што би био њен класичан наставак.

Када се роман нашао пред читаоцима, и о коме се издању већ сада ради?

- Роман се појавио 15. јануара ове године, баш на дан рођења Диане Будисављевић, пре 130 година. Наравно, у „Лагуни” су и о томе мислили, па свакако ту има неке симболике. То прво издање, у 2500 примерака, је распродато за две недеље, па су доштампавани нови примерци.


Да ли је било промоција, ако је то у ово време могуће? Имате ли много позива новинара и да ли Вам прија популарност?

- Промоције су због короне одложене до даљњег. Волео бих да се сретнем са читаоцима, јер знам да би имали много питања. Новинари су заинтересовани за књигу, јављају ми се директно, или шаљу позиве за гостовања преко „Лагуне”. Нажалост, због свог посла професора историје и чињенице да нисам у Београду, не могу да одговорим на сваки позив. Што се тиче популарности, то је више заинтересованост људи за роман него за писца, тако ми се бар чини, што свакако прија.


Ради се о изузетној теми, како сте је изабрали и дошли до материјала? Ради се о историјским чињеницама – колико сте дуго истраживали?

- Све је почело пре десетак година када сам се упознао са нашим глумцем Тихомиром Тиком Станићем. Он је тада планирао да сними филм о Јасеновцу и Дианиној акцији. Он је родом од Козарске Дубице, краја који је страховито страдао у Другом светском рату и осећао је дуг према свим тим жртвама. Требало је да ја, као историчар, скупим податке о Диани и уопште свему оном што се дешавало у Јасеновцу и Старој Градишки. Пошто, међутим, нису скупљена новчана средства за тако велики пројекат, сценарио који смо написали уступљен је Гаги Антонијевићу. То му је, вероватно, помогло да са сценаристкињом Наташом Дракулић уради свој сценарио за филм „Дара из Јасеновца”. Са друге стране, ја нисам могао дозволити да сви ти подаци које сам скупио и чињенице до којих сам дошао оду у заборав. Тада сам сео и написао роман. Трудио сам се да тако тешку тему, ипак, напишем на начин који би био читљив што већем броју људи, који о њој, уверио сам се, скоро да не знају ништа. Користио сам обиље литератуте о усташким логорима, Дианин дневник, сећања и исказе њених сарадника, попут Камила Бреслера, Драгице Хабазин, Јане Кох и многих других, исказе негдашње деце логораша, бројне појединачне документе, као што су делови транспортних листи и Дианине картотеке итд


Сада, када је приказан и филм „Дара из Јасеновца”, је ли то утицало да се пажња још више усмери на ову тему?

- Засигурно да јесте. Филм је отворио једну мучну тему, о којој мора да се говори, свакако без икакве мржње, или лоших намера. Морамо градити ту културу сећања, али увек се придржавати истине и једино истине.

Било је неких вести да се у Инзбруку обележи родна кућа Диане Будисављевић. Да ли сте у контакту са подносиоцима иницијативе? Има ли сличних иницијатива у Београду или Србији – да ли о томе нешто знате?

- Пре неких месец дана сам се, преко мејла, а посредством Тике Станића, упознао са господином Владимиром Влајићем, из Српске православне омладине из Инзбрука, родног града Диане Будисављевић. Они су најзаслужнији што ће бити постављена плоча на Дианиној кући. Знам да сличне иницијативе постоје у Србији, Београду, Републици Српској. Негде се помињу вртићи, негде школе, улице, паркови, споменици посвећени Диани. Постоји идеја да роман буде преведен на немачки језик. Тај терет би на себе преузео, такође, господин Влајић, али, наравно, то зависи и од тога да ли ће нека издавачка кућа из Аустрије показати интересовање за то. Видећемо!


Пишете књиге са историјском тематиком, ту су и Ваши остали наслови, неки су посвећени деци, или младима.

- Прве књиге су ми штампане у издању издавачке куће за децу „Пчелица”, из Чачка. То су биле научно популарне књиге о Доситеју Обрадовићу и Мики Аласу. Иста издавачка кућа ме је замолила, 2018. године, да напишем неки роман на тему Првог светског рата, јер се управо тада обележавала стогодишњица његовог завршетка. Одлучио сам се за још једну заборављену личност наше прошлости, за дечака Момчила Гаврића, из села Трбушница, код Лознице. Оставши без родитеља, убијених од стране аустроугарских војника, прикључио се Шестом артиљеријском пуку српске војске и са њим прошао готово цео рат. Касније је, као ратно сироче, отишао на школовање у Енглеску, где је научио и енглески језик. Тај роман је, такође, доживео два издања.


*

Чланак је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Фонд за избегла и расељена лица и Србе у региону АП Војводине. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Фонда, који је доделио средства.