Зоран Пајић: Емоција је на сцени најбитнија

"За мене је искрена и истинита емоција најбитнија на сцени. Свестан сам да ћу и даље учити, изненађивати себе, мучити се, улазити у своје мракове, страхове, размењивати емоције с колегама. Све у свему, осећам и знам да ме тек чека узбудљив и креативан период у каријери", каже глумац Зоран Пајић, док се приводи крају снимање серије „Коло среће”, у којој тумачи лик вероучитеља Огњена.



- Никада нисам играо сличну улогу у театру или на ТВ. Мој вероучитељ Огњен јесте био захтеван лик. Слојевит је и пун унутрашњих сукоба, а споља је морао да остане чврст. Поуздан. Није лако играти ликове који су окарактерисани као „добрице”. Ни један човек није, по шаблону, само добар или само лош. Сви смо ми веома комплексни, па тако и Огњен. Због проблематичне младости, окренуо се богу, а када је његова сестра ослепела, посветио се Господу и сестри. Труди се да побегне од прошлости која га увек сустигне, али успева да одоли свим искушењима, уз помоћ вере. Оно што ми је посебно изазовно било у грађењу овог лика је та његова потреба да еманципује цркву, да жене у њој имају више приступа, да су у божјој кући сви добродошли, да се не праве разлике међу људима, већ да је сваки човек исти пред богом. Он нуди утеху и топлину, и вером помаже немоћнима и одбаченима. Унео сам и ту комичну ноту, како би лик био живописнији.


Тако прича глумац Зоран Пајић, који је дипломирао на Академији уметности у Београду, у класи професора Предрага Ејдуса, 2004. године. Рођен је у Пожаревцу. „Јелена” је његова прва ТВ серија, а „Кориолан” први филм. У своју биографију уписао је и „Истине и лажи”, „Белу лађу”, „Јесен стиже, дуњо моја”, „У сосу”, „Понос Раткајевих” и „Ружу ветрова”.


Ових дана, београдска публика може да га гледа и у представи ,,Фемкање”, у режији Исидоре Гонцић, на великој сцени „Александар Поповић” у Театру „Вук“. С нестрпљењем чека премијеру аустралијског филма „Here be dragons”, у режији Елистера Њутна Брауна, у којем игра једну од главних улога.


Приликом нашег првог сусрета пре четири године поверио нам се да је у једном тренутку мислио да можда не ради добро. Улоге које су му понудили у хрватским серијама „Понос Раткајевих” и „Ружа ветрова” обогатиле су његово искуство. Ипак, копкало га је зашто их не добија овде. Али... Догодиле су му се „Истине и лажи” и популарност му је стигла у 35 години.


- Тренутно сам у најкреативнијој фази каријере. Осећам да сам у пуној снази. Са сваким новим ликом као да почињем испочетка, али искуство ми даје сигурност. Глума јесте и занат. За мене је искрена и истинита емоција најбитнија на сцени. Свестан сам да ћу и даље учити, изненађивати себе, мучити се, улазити у своје мракове, страхове, размењивати емоције с колегама. Све у свему, осећам и знам да ме тек чека узбудљив и креативан период у каријери.


За серију „Коло среће” каже:

- Немамо баш често ту прилику да на малом екрану гледамо приче људи из малог места, њихове згоде и незгоде, занимљиве карактере с којима свако од нас може да се поистовети и зато сам срећан што сам био део ове серије која велича породицу, пријатељство и сваку врсту љубави. Памтићу је и по сценама са глумицом Тијаном Печенчић, која игра Огњенову сестру, уживао сам у свакој епизоди коју смо радили. Редитељи Влада Алексић, Милан Коњевић и Растко Тадић водили су нас сигурно, мудро, тачно и с много жара и топлине кроз снимање, које је трајало девет месеци. Баш зато је јако важно да имате поред себе редитеље који вам уливају сигурност и воде ваш лик у правом смеру.


Затим, овако коментарише:

- Глума, позориште, филм и уметност научили су ме да раздвојим добро од лошег, морално од неморалног, поштено од непоштеног. Кроз емоције, сузе, смех, зној на сцени, трудим се да будем бољи човек.



Сасвим успут, прича нам да често није могао да се суздржи, а да не прасне у смех када је снимао сцене са глумицом Љубинком Кларић.


- Толико је одлична и комична у улози фризерке Данице да смо због мог смеха морали да понављамо неколико пута кадар. Снимали смо и неколико сцена у Неменикућама код Сопота. Желим да се захвалим свим житељима на гостопримству. Снимали смо и у цркви Светог Петра и Павла из 1868. године, а једна од првих сцена у цркви са Нелом Михаиловић ћу заувек памтити. Када она говори о свом болу и животу, то су они тренуци у глуми када се изместите из овог времена и простора, утопите се у ликове и уђете у неки паралелни свет. То је магија.


Много тога му се десило од тренутка када се одлучио за овај позив. Једног дана уживаће у својим глумачким успоменама са својом децом. Радио је са Рејфом Фајнсом, добио комплимент да добро говори енглески језик од славне Џесике Ланг на снимању свог друго страног филма „У тајности”…


- У једном студентском филму, баку ми је играла велика Мира Ступица. Била је баш онаква какву сам је замишљао - насмејана, ведра, пуна топлине и достојанствена. Рекла ми је: ,,Радујте се, радите нешто што волите и уживајте у сваком тренутку”. Њене речи ће ми увек остати у сећању - каже Зоран Пајић.