Kад се почнемо питати што ћемо са својим животом (код неких се то питање поставља и у млађим годинама, а код већине са првим појавама старења), то је знак да силазимо са правог пута и да живот не зна шта ће са нама.
Јер, не живимо ми живот, као што у својој слепој егоцентричности мислимо, него живот употребљава нас, управља нама и одбацује нас кад више не можемо послужити његовим нама непознатим циљевима.
После тога ми још "живимо" неко време, али само по инерцији, крећући се властитим погонским средствима, док нас тај живот не склони са писте као сметњу свом живом промету.
Догађа се, особито на путовањима и кад останем дуже сам, да изгубим рачун о времену и о себи у њему, да ми посве нестане утврђено осећање времена, као што човеку нестаје даха, да губим брзину и падам као мртав предмет, властитиом тежином. Тада се губи најпре сећање, па свест о себи и својим димензијама, плановима, дужностима и потребама, нагло слаби воља и одлива се снага од нас. У том стању, кад би потрајало, не би се могло живети ни онолико колико човек може издржати без воде или без хране, јер од њега постаје живо ништа које се губи у општем, безименом постојању.