Поставка „Јелена: Велика краљица” биће отворена 1. децембра у 18 часова у Културном центру Србије у Паризу. Јелена Анжујска (око 1236-1314), жена српског краља Уроша I и мајка потоњих краљева Драгутина и Милутина, једна је од најзанимљивијих али и најмистериознијих личности које су се налазиле на двору српске средњовековне владарске породице Немањића.

Њено порекло које се често везује за Француску, није још у потпуности расветљено, али политика и уметност краја 13. и почетка 14. века несумњиво сведоче о њеном образовању и снажном утицају који је извршила на своје савременике. Она је уједно и једина жена о чијем животу је написано житије, и то из пера једног од најугледнијих црквених великодостојника - архиепископа Данила Другог. „Краљица Јелена је најпознатија по својој задужбини, манастиру Градац с црквом посвећеном празнику Благовести. Подигнута на старијем култном месту које још увек чува трагове рановизантијског храма (мада су археолошка истраживања дошла и до налаза чак из неолита), архитектура цркве носи одлике романоготског стила, који је у Србији у 13. веку био одлика екстеријера тзв. Рашке групе споменика, насупрот византијски конципованом ентеријеру и зидном сликарству. Градац и више од осталих Рашких споменика одражава ту везу са Западом, што се одувек сматрало последицом краљичиног порекла: осмострани тамбур куполе, одсуство сферних пандантива, а присуство контрафора, лукова преломљених у темену итд. издваја градачку цркву од византијских архитектонских остварења и посебно приближава готици у оним крајевима Италије где је романика дуже трајала, уз скромније прихватање готичких одлика”, наведено је у најави изложбе.
Како се додаје, фреске очуване у Градцу указују на напуштање оних монументалних сликарских идеала који су свој врхунац доживели у манастиру Сопоћани, задужбини Јелениног мужа краља Уроша Првог. Иако се поједине фигуре светитеља могу мерити с најбољим сопоћанским остварењима, ово зидно сликарство с друге стране наговештава долазак другачијих стилских схватања која предност дају наративности и детаљном приказу свих епизода догађаја из Христовог и Богородичиног живота. Изложба ће бити састављена из три сегмента. Први и најважнији се бави откривањем личности краљице Јелене, њеном ктиторском делатношћу и ликовним представама, не само у манастиру Градац већ и на другим ктиторским или историјским композицијама у црквама које су подизали њен супруг и њени синови. За претраживање историјских извора и историјско-уметничких аспеката, предвиђена је израда тројезичног компјутерског програма (српски, француски, енглески) кроз који би посетиоци могли да се повежу са историјским раздобљем Европе, и уже Балкана, у оквиру којег је Јелена живела. Уз то, и цитати из њеног житија би додатно осветлили њену улогу у историји српске средњовековне државе на преласку из 13. у 14. век. Указаће се и на друге Јеленине задужбине које ће такође допринети бољем разумевању њеног порекла.
Други сегмент изложбе посвећен је археолошким истраживањима и проучавању архитектуре градачке цркве. Археолошки материјал, цртежи и фотографије целине, осветлиће континуитет у развоју ове историјске локације, различите периоде у којима се култно место одржавало и развијало, све до конзерваторско-рестаураторских радова у другој половини 20. века на архитектури средњовековне цркве, који - када су изведени, - представљали врхунац европске конзерваторске мисли, али то представљају и данас.
Трећи део изложбе посвећен је сликарству Богородичине цркве. Копије фресака и постери великог формата осветлиће овај изузетно важан фреско ансамбл, на неки начин прекретницу у сликарској активности мајстора који су радили за српске владаре, и ускоро за обогаћену српску властелу која у једном тренутку влада већим делом балканског полуострва. Идеја је да се укаже на рад оних сликара који се труде да прате монументални стил Милешеве и Сопоћана, али и других који преко градачког сликарства уносе у српску средину она обележја која ће бити доминантна већ у задужбинама Јелениног сина Милутина, који је - такође према предању - подигао и/или обновио чак четрдесет цркава, стоји у најави изложбе.
Имајући у виду да се 2022. године обележава 50. годишњица усвајања Унескове Конвенције о заштити Светске културне и природне баштине, овом изложбом ће се приказати и рад наше централне установе заштите, Републичког завода за заштиту споменика културе. Након што је СФР Југославија ратификовања Конвенцију из 1972. године, Републички завод је предузео низ великих радова управо на највреднијем наслеђу средњовековне Србије, поштујући смернице Конвенције али и ранијих међународних докумената, пре свега Венецијанске повеље чији је један од потписника био и архитекта Ђурђе Бошковић, професор Универзитета у Београду.
Изложба ће бити отворена за јавност до 16. децембра 2022. године.
Comments