Инзбрук се захваљује Диани Будисављевић

Прва шетња сећања на Диану Будисављевић (рођ. Обексер) и њене помагаче, који су из усташких логора Независне државе Хрватске спасли неколико хиљада српске деце одржана је у Инзбруку. Иницијатор је била Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) уз подршку и учешће Српске православне црквене општине Инзбрук и српске заједнице у Тиролу.


Шетњa је одржана непосредно после недељне Свете литургије испред српске православне цркве посвећене рођењу Светог Јована Крститеља, а како је рекао протојереј Александар Столић, парох Српске православне парохије инзбрушке, одабрано је да се шетња сећања одржава у августу, јер је 20. август (1978) дан када се упокојила Диана Будисављевић.

Око тридесетак учесника зауставило се на Западном градском гробљу где је Диана сахрањена у породичном гробу породице Обексер. Тамо је упаљена свећа и положено цвеће у знак захвалности.

Један од оснивача организације СПОЈИ и први припадник Аустријске службе сећања у Србији мр Владимир Влајић, подсетио је да је СПОЈИ, још од 2010. иницирао бројне активности како би се очувало сећање на Диану и њене помагаче.

– Покренули смо Шетњу сећања на Диану Будисављевић и њене помагаче како бисмо сваке године у августу изразили вечну захвалност њој и њеним подржаваоцима, као и да оставимо још један траг активне и живе културе сећања у нашем граду Инзбруку и нашој покрајини Тирол. На овај начин желимо да покажемо колико нам је важно живо сећање на Диану и њене помагаче, колико је волимо и ценимо, јер је она заједно са својим подржаваоцима током Другог светског рата спасла између 7.500 и 12.000 српске деце од геноцида и двоје хрватске деце антифашиста од политичког реваншизма у логорима смрти фашистичког усташког режима у тадашњој Независној држави Хрватској. Желимо да сваке године одржимо сећање на све жртве Другог светског рата, јер је Диана успела да спаси на хиљаде, пре свега српске деце из тих логора. У тим логорима извршен је геноцид и страдало је далеко више хиљада српске, јеврејске, ромске деце и деце антифашиста различитих националности само зато што су били другог порекла или зато што су се њихови родитељи супротставили лудилу нациста, усташа и других фашистичких групација – рекао је Влајић.

Диана Будисављевић рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука.

Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-хаусу”, у Улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол. Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где се око 1910. обучавала за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници. Ту је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882–1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. У Загреб су се преселили 1919. године.

Након почетка рата 1941. године на простору Краљевине Југославије, и формирања Независне државе Хрватске, усташе су започеле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци

Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941. и 1945. године заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спасавања под називом „Акција Диана Будисављевић”.

Циљ акције било је слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац јер су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима.

Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48.