Како бранити ћирилицу међу Србима

Ма колико деловало бесмислено бранити властито писмо од властитог народа, у Србији готово да и није чудно што се све чешће организују предавања и скупови чија је главна тема одбрана ћирилице.



Док су неки оптимисти и верују да ће се Србија освестити, други проричу судбину која је задесила Румунију. Укидањем ћирилице, она је доживела проблем комуникације с властитом културном баштином, која је готово сва била на ћирилици до тренутка њеног укидања. Знајући да би губитак ћирилице значио и губитак нашег националног идентитета, србисти и љубитељи ћирилице настоје да спрече најгори исход овог рата.

Српски културни центар „Ћирилица” је, вођен мисијом очувања ћириличног писма, током Сајма књига организовао „Један сат о ћирилици”, током којег су говорили проф. др Милош Ковачевић и проф. др Александар Милановић, истакнути србисти. Професор Ковачевић је том приликом рекао између осталог да је борба за ћирилицу нека врста апсурдне борбе.

– Прогон ћирилице је у прошлости значио прогон српског језика. Она је нека врста упоришне тачке унутар језичког и националног идентитета. Ми данас мислимо да је ћирилица све мање идентитетски критеријум српскога народа – истакао је професор Ковачевић.

Такође, он је додао да су анкете показале да деца имају индиферентан однос према учењу српског језика. – Већина није за „дрвену граматику”, али јесте за ћирилицу. Међутим, ћирилица и српски језик су битно везани. Ако би се српски језик увео на све факултете, како је у Немачкој, онда би сви студенти и писали ћирилицом. Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћирилице је мали помак. Тај закон није свеобухватан, али је бар проширио сферу употребе ћирилице. Међутим, најбитнија сфера њене употребе остаје нерешена у медијима. То је и најутицајнија сфера употребе језика – подсетио је проф. др Милош Ковачевић.

Професор Александар Милановић се надовезао рекавши да није донет онакав закон какав су србисти очекивали, али да не треба бити песимиста.


‒ Ћирилице је на овом сајму књига било више него на осталим сајмовима. Педесет одсто књига објављених у Србији је штампано ћирилицом, у шта се рачунају и уџбеници, који морају бити објављени ћирилицом. Тај проценат истовремено и храбри и обесхрабрује. Парадоксална је ситуација што смо задивљени тиме што је пола књига у Србији штампано ћирилицом. Очекивало би се да је апсолутна већина. Храбри то што су неки издавачи који су форсирали латиницу схватили да се наша свест мења. Расте наша потреба да купимо књигу написану ћирилицом – приметио је овај говорник.

Медији су поље на којем се воде најжешће борбе за очување ћирилице, па је у вези с тим професор Милановић истакао да се кроз медије ширила идеја да је Србима потпуно свеједно и да нису уопште свесни да ли читају књигу написану ћирилицом или латиницом, а то није потврђено релевантним истраживањима.

Хајци на ћирилицу, за коју су неки мислили да је анахроно, „сељачко” писмо супротстављају се малобројне медијске куће, а проф. Милановић је наш лист поменуо као један од медија који не само да излази на ћирилици него се и бори за њу.

‒ Камо среће да имамо више „Политика” и других медија који излазе на ћирилици. То није само пуки медиј преношења информација него са избором писма директно корелира и уређивачка и културна политика у тим медијима – казао је Милановић. Како наши саговорници, тако и Милорад Ђошић и Весна Арсић из удружења „Ћирилица” сложили су се да ипак теши чињеница да су на овогодишњем сајму књига за издаваче године проглашени „Прометеј” и „Православна реч”, а на њиховим штандовима није било ниједне књиге на латиници.