Можда се главна порука моје данашње колумне некима неће допасти, али то је тема коју не смемо прећутати. Питање за расправу је следеће: може ли независни, слободоумни критичар наше стварности, политичког и економског живота, коментатор у дневном листу, да буде високи функционер једне од политичких партија?
Аутор: проф. др Владимир Првуловић
Може ли читалачка јавност, која се диви његовим храбрим коментарима и порукама, да верује његовом залагању за корекцију услова у којима живимо, обавештавамо се, размишљамо, гласамо? Ако је слободни мислилац и оштри критичар наше стварности стварно независан, онда јавност њему треба да верује и подржава га. Ако је у политичкој партији, којој је, по дефиницији, циљ освајање власти или оспоравање владајућег режима, борба за мандате и функције, преко борбе за гласаче и изборне проценте, то је сасвим друга прича. Вероваће му припадници партије којој припада, као његови истомишљеници.
У земљама на бази чијих демократских тековина и стварности независни аналитичари, али и функционери из институција ЕУ, Европског парламента и других форума, критикују наш систем и стварност, такав преседан не би био могућ. Слободни новинар је тамо, по правилима политичког живота и новинарске професије, независан од било које партијске или државне функције, зато и јесте слободни новинар коме се верује. Новинарска удружења то исто прописују. Морате се определити – ако сте функционер неке од политичких партија, партије на власти или опозиционих партија, не можете бити слободни аналитичар, већ тумач програмских начела и циљева своје партије. Дакле, или сте у владајућем тиму, или сте независни ум који поступке тог режима и последице његових мера слободно критикује и читалачка јавност му верује и купује новине у којима он своје коментаре објављује. Такву двоструку улогу не би му дозволила ни редакција листа са угледом и традицијом, али ни партија којој припада и у којој има функцију.
Код нас ово о чему говорим није појединачни случај. Већ постоје и свакодневно гостују на медијима политички аналитичари, који су, у исто време, посланици политичких партија, власници и главни уредници „независних” политичких часописа, сарадници државних научних института и наводно независни колумнисти. Да ли је то могуће у државама са дугом демократском историјом, из којих долазе добронамерне критике и захтеви за демократизацију нашег политичког и изборног система, за слободу изражавања итд? Наравно да не.
У Републици Француској, на пример, професор на државном универзитету нема право да учествује у политичком животу у оквиру политичких партија или удружења. Своје утемељене критичке опаске и закључке он објављује у научним чланцима и часописима, али не као функционер неке партије или борац за политичке и државне функције. Уопште, на универзитетима је професорима, али и студентима, строго забрањено испољавање политичких уверења и ставова. Слободни сте, као грађанин, да будете члан или активиста своје политичке партије, али ван аула и слушаоница на слободном и аутономном универзитету, јер ће такви, у противном, бити искључени са универзитета. То су правила једне демократске земље, у којој се од буржоаске револуције из 1789. године гради и усавршава демократско уређење, али у којој постоје и опасне десничарске и антидемократске снаге, партије и појединци. И њихови следбеници и гласноговорници који покушавају да популаришу идеје и циљеве својих партија.
Закључујемо, дакле, да слободоумни новинари и аналитичари политичког, економског, културног живота у слободним гласилима не могу истовремено бити чланови руководећих тела појединих политичких партија. Да бисмо могли да им верујемо. Реч је, осим моралних принципа, и о класичном сукобу интереса, између залагања за истинске друштвене вредности и партијских програмских начела и циљева. Или једно или друго. Слободни сте да изаберете.
Comments