Како је премошћен раскол међу црквама

Одлука је била велико изненађење, уз запитаност којим се то разлозима руководило да се за тако кратко време премосте раскол који траје 55 година и неспоразуми и „затегнути односи” још из Другог светског рата


Пише: др Јован Јањић


Одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве да се прихвати општепризнати канонски статус (статус најшире аутономије) Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, који јој је од истог тела додељен 1959. године, у српској јавности већински је прихваћена. То је потврђено и великим сабрањем у Храму Светог Саве у Београду, када је одржана „помиритељска” Света литургија, којом су началствовали патријарх српски Порфирије и архиепископ охридски и македонски Стефан.


Међутим, обзнана патријарха Порфирија у Скопљу, само осам дана касније, на Дан Ћирила и Методија, да је Свети архијерејски сабор СПЦ „једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби Македонске православне цркве – Архиепископије охридске”, да „благосиља и одобрава, прихвата и признаје аутокефалност”, примљена је, најблаже речено, као велико изненађење, уз запитаност којим се то разлозима руководило да се за тако кратко време премости раскол који траје 55 година, те неспоразуми и „затегнути односи” још из Другог светског рата.


То „изненађење” код многих, очигледно по реакцијама у јавности, изазива страх од могућих последица такве одлуке. Када се уручи томос о аутокефалности и ако уследи свеправославно сагласје, Македонска православна црква – Охридска архиепископија имаће пуну самосталност и независан однос (као све друге помесне цркве) од Српске православне цркве. То је онда сасвим другачији однос за решавање свих у међувремену нерешених питања. А једно од њих јесте и питање имовине, уколико оно у ововременим, јавности непознатим разговорима, није решено.


Изненађење је утолико веће што тако крупна одлука (о аутокефалности), пре обзнане у Скопљу, није саопштена у званичном саопштењу са редовног годишњег заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.


Изненађење увећава и присећање на отворено изношене ставове највиших представника СПЦ у погледу статусних захтева из Скопља. Када је српски јерарх познат по екуменским ставовима владика Лаврентије, епископ шабачки, у јесен 2012. године изашао с изјавом да би Свети архијерејски сабор СПЦ на предстојећем редовном заседању (у мају 2013) могао да покрене питање односа између СПЦ и МПЦ, на то је реаговао један од најутицајнијих српских архијереја, епископ бачки Иринеј, он у отвореном писму Лаврентију, послатом електронском поштом (а презентованом у „Политици”), каже:


„Значи, по лаврентијевској логици, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром.”


Исте 1958. године, од 4. до 6. октобра, у Охриду је одржан нелегитиман „црквено-народни сабор”, који „обнавља” Охридску архиепископију. За митрополита, неканонски, од нелегитимно сазваног скупа, изабран је викар патријарха српског, епископ топлички Доситеј (Стојковић). Од српске цркве се тражи „да констатује и прихвати створено стање”. У току црквеног сабора у Београду 1959. године председник Савезне верске комисије Добривоје Радосављевић позива код себе патријарха Германа и остале чланове Светог архијерејског синода да издиктира какве одлуке од црквеног сабора очекује државна власт. Притом, Радосављевић два пута понавља да је „црквено питање” у Македонији у исто време и државно и политичко питање.


Црква се нашла у суженом простору. Под притиском државе констатује оно што је одлучено у Охриду – пристаје да Македонској православној цркви дâ најширу аутономију. Притом Сабор препоручује да се изврше измене у 37 чланова Устава МПЦ, да би се неканонски чин оснивања ове црквене организације довео у канонске оквире.

Из Скопља извештавају да су прихваћене све одлуке Светог архијерејског сабора, па патријарх Герман одлази у НР Македонију да архимандрита Климента хиротонише за епископа преспанско-битољског. Одмах потом показаће се да су највиши представници српске цркве обманути јер у Македонској православној цркви нису прихватили све одлуке Светог архијерејског сабора.


Уследио је затим нови притисак, и из Македоније и од југословенских комунистичких влати, да се МПЦ дâ аутокефалија. Тај захтев Свети архијерејски сабор СПЦ одбија на свом редовном заседању у мају 1967. године, уз упозорење да „сваки акт државне власти за или против аутокефалије Македонске православне цркве треба да се сматра као противуставан”.


Након тога, 19. јула 1967. године, у Охриду, Синод МПЦ доноси одлуку о проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве. Свети архијерејски сабор СПЦ тим поводом ванредно заседа 14. и 15. септембра 1967. године и „једнодушно и једногласно одлучује”, пошто се виша јерархија Македонске православне цркве „самовољно неканонски сама отцепила од своје мајке цркве у расколничку верску организацију”, да се прекине са овом јерархијом богослужбено и канонско општење.


У току 1968. године све аутокефалне цркве потврдиле су исправност одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Од тада је било више сусрета на којима је покушавано да се превазиђе раскол. Међутим, увек без резултата.


Најближе решењу било се у пролеће 2002. године, након разговора у Нишу и потписивања нацрта споразума којим је било предвиђено да црква у Македонији добије најширу црквену аутономију под именом Охридска архиепископија. Овај документ, осим званичних представника СПЦ, потписали су и сви чланови македонске делегације. Но, по повратку у Скопље, под притиском јавности, представници МПЦ, на конференцији за штампу, изјављују да је то само „радни папир”. Договор је пропао.


Месец дана након разговора у Нишу патријарх Павле упућује јавни апел архијерејима, свештеницима и верницима у Македонији да „свако понаособ” учини да се превазиђе раскол. Позиву се одазива једино митрополит велешко-повардарски Јован (Вранишковски).


Следеће 2003. Свети архијерејски сабор СПЦ конституише Свети синод аутономне Охридске архиепископије, с архиепископом Јованом на челу. Уследио је потом суров прогон владике Јована. Две деценије касније, ове 2022, разговори (поново у Нишу) уродили су плодом.


Најава члана Светог архијерејског синода СПЦ епископа Фотија, на Ђурђевдан, да је могуће да на овогодишњем заседању Светог архијерејског сабора СПЦ буде решено питање „македонског раскола” изгледа да је најјаче одјекнула у Цариграду. Само три дана касније, на Дан победе, Цариградска патријаршија доноси одлуку да прими у литургијску заједницу јерархију, свештенство и вернике у Северној Македонији.


На тај начин Цариградска патријаршија незаконито се умешала у јурисдикцију СПЦ. Сасвим извесно, с намером да створи привид како наводно њој припада кључна улога и на канонском подручју других помесних православних цркава. Црква-мајка цркви на подручју Северне Македоније јесте Српска православна црква, па је једино она овлашћена да решава црквена питања, па питање црквене организације, на свом канонском подручју. Зато је одлука Цариграда, у ствари, била само – данајски дарови Скопљу.


Према канонском учењу, како је то својевремено указао и велики црквеноправни стручњак Сергије Троицки, Цариградска патријаршија је „потпуно једнака у погледу својих права с другим аутокефалним црквама и нема ниједног права које не би припадало свима им”. Њој припада само првенство части – она је само прва међу једнакима. И зато њена „одлука” не само што не може да се подведе под каноне који то питање регулишу него и, сасвим извесно, она не би била прихваћена ни од већине православних црква.


А одлукама Светог архијерејског сабора СПЦ Македонска православна црква, без обзира на који начин настала и којим путем у међувремену ишла, сада се уводи у канонске оквире.