Калина Ковачeвић: Велика литература не нуди одговоре, већ поставља питања

Само што се премијерно представила у лику Јулије Кавран, девојачко Либуда, у драми „Године врана”, глумица Калина Ковачевић вратила се у пробну салу матичног Народног позоришта у Београду. Редитељ Борис Лијешевић поверио јој је лик лепе Елене Курагине у захтевном Толстојевом делу „Рати и мир”, у драматизацији Федора Шилија. Јања Ваљаревић ради сценографију, Бојана Никитовић је костимограф, Стефан Ћирић композитор.



Премијера представе „Рати и мир” је 30. маја на Великој сцени националног театра, а у великој глумачкој подели су Миодраг Кривокапић (Кнез Никола Болконски), Хаџи Ненад Маричић (Пјер Безухов), Данило Лончаревић (Кнез Андреј Болконски), Теодора Драгићевић (Наташа Ростова), Златија Ивановић (Кнегиња Марија Болконска)…


„Два најмоћнија ратника су стрпљење и време”, говорио је Толстој. Која заједничка нит спаја, односно раздваја Јулију Кавран и Елену Курагину?

- Без обзира на то што је између њих две читав један век, то су била спорија времена и друштвена позиција жене се споро мењала, тако да можемо говорити о социјалним подударностима. Обе су успеле да се супротставе патријархалном моделу свог времена, обе су жртве ратних околности и несрећне у љубави, свака на свој начин. Једна зато што своју животну љубав губи, друга зато што не може да је пронађе. Јулија и Елена су жене истих година, образоване, лепе, посебне...


„Рат и мир”, књижевно ремек-дело доноси слику руског друштва у доба Наполеона у којем Лав Николајевич Толстој исписује судбине својих јунака. Шта бисте, ишчитавајући ово дело данас, записали у својим белешкама?

- Свака велика литература је увек актуелна. Иначе не бисмо себе и своје проблеме учитавали у делима Есхила и Софокла, Шекспира, Дикенса или Золе. И свака литература као и квалитетна модерна визуелна уметност, првенствено мислим на филм, осуђена је на вечито трајање. Непотребно је трошити речи о „Рату и миру”, висинама које досеже и дубинама до које понире. Тај роман уз „Дон Кихота”, „Чаробни брег” и „Карамазове” сматрам врхом људске даровитости и вазнесења.


„Помало шушти својом белом плесном одором, обрубљеном бршљаном и маховином, и блиста белином рамена, сјајем косе и дијамантима…” Управо овако је Толстој „исписивао” вашу Елену Курагину? Има ли данас таквих жена у нашем окружењу?

- Да нема било би илузорно постављати „Рат и мир” на сцену. Наравно да постоје такве жене. Много је ређе од таквих жена срести такав бриљантан Толстојев опис који сте сместили у ово питање. Она оличава бескрупулозну себичност, одсуство било какве емпатије, један фасцинантан егоизам и сав тај смртоносни отров спакован је у фантастично, неодољиво паковање.


Драма „Године врана” је аутентична приповест о Београду, прича о патњама жена и деце, војника који се враћају у опустошени град. Коју запитаност је вама ово дело донело?

- Сва велика литература, а „Године врана” сматрам заиста великим романом, не нуди одговоре него поставља питања. На читаоцу је да питање препозна и да потражи одговор. Роман је, као и позоришна представа понудио нов поглед на Први светски рат, не попут оних на које смо навикли из визуре рова, или преко цеви пушке или хаубице. Понудио је визуру гладног, промрзлог града, са удовицама и будућим удовицама, које су одустале готово од свега, осим од снова. О повратку њихових мушкараца и снова о слободи.



Колико је деликатно било пронаћи сценски пут Јулије Кавран до публике? Каква се драма и зашто збива у њој?

- Није глумачка вештина смештена у пут према публици, него је смештена у простор усамљености. Свест о публици не би смела да постоји, бар не на начин на који ја доживљавам глуму, све док се не проломе слапови аплауза на крају. Тад видите да је публика била ту и да је то што сте радили имало смисла. Што се тиче саме Јулије Кавран, њено унутрашње превирање и њен пут ка љубави о којој је одувек маштала је поплочан ужасним жртвама. Одрицањем од вере, од језика, породице, са изграђеном свешћу да се уласком у нову љубав све то губи заувек, а комплетан космос смешта само у једног човека.


Положај жена у друштву је вечна тема. Како ви размишљате о жени данас?

- У сиромашном друштву не може се очекивати да жена има адекватну позицију. У заједници у којој се однос жене дефинише у ријалити програмима, насиљем и понижавањем, у којој је феномен лепоте демократизован до те мере да је свако леп онолико колико силикона може да угради у себе. У друштву у коме један пун аутобус убијених, запаљених и прекланих жена од стране њихових партнера сваке године оде у вечност, остављајући иза себе крвави траг, не можете говорити о статусу жене, а ефемерности у којима проналазите женске родове за поједина занимања за мене нису довољна сатисфакција.


Очекују вас и нови филмски искораци? О чему је реч?

- Доста тога је преда мном. Снимање филма „Баук” редитеља Горана Радовановића је већ доста поодмакло и његовој посебности и необичности се унапред радујем. У мају почињем са снимањем друге сезоне серије „Бележница” у режији Мирослава Лекића. И то је улога коју ћу радити са посебним задовољством, јер је посебна и по свему другачија од свега што сам до сад радила. А „Време смрти” чије снимање исто тамо ускоро почиње је повратак у стару екипу. То је као повратак у породицу и у завичај. Радујем се поновном раду и са редитељем Иваном Живковићем, као и са Гораном Шушљиком.


Две године уназад живимо ново, непланирано време. Да ли је оно променило нешто у вашем ставу, навикама...?

- Наравно! Не знам да ли је ико осим неких далеких монаха на Тибету успео да прегрми, а да се не промени. Суштина је не подлећи провокацији једног времена, пружити отпор и избећи пораз. А чак и у случају пораза, његова горчина ће бити мања ако је отпор том времену био максималан и потпун.