Кнез Милош - ослободилац и апсолутиста (1)

Updated: Nov 7, 2020

Милош Теодоровић Обреновић (18. март 1780. или 178326. септембар 1860), био је кнез Србије од 1817, а пре тога други врховни вожд од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство наследног кнеза, а владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године.

Милош Обреновић учествовао је у Првом српском устанку као борац, да би због заслуга напредовао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица. Након слома устанка, 1813, био је један од малобројних во


јвода који су остали у земљи чиме је задобио поверење значајног дела народа, у то тешко доба.


Након краћег времена и појачаног терора османлија стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову, 1815. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи. За време његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво.


Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи.


Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од имућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно су га претекли други велетрговци. Иако је био неписмен током његове прве владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, једна гимназија и Лицеум Књажества сербског, који представља темељ високог образовања.

Деветнаест година провео је у изгнанству, од 1839. до 1859. године, прво у Бечу а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији. Враћен је на власт после Светоандрејске скупштине 1858. Током краткотрајне друге владавине наложио је да се прогоне политички противници за које је сматрао да су одговорни за његово вишегодишње изгнанство али је и усвојен Закон о скупштини чиме се у земљи утемељио парламентарни систем.


Милош Обреновић је био син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге, око 1783. године. Милошеви родитељи Теодор и Вишња су пре ступања у брак имали већ засноване породице. Теодор је пре женидбе са Вишњом био у браку са Горданом, са којом је имао три сина, а Вишња је у првом браку била удата за Обрена Мартиновића из села Бруснице у Рудничком крају, са којим је родила синове Милана и Јакова, као и ћерку Стану. У другом браку Теодора и Вишње родио се најпре син Милош, а касније Јован (1786) и Јеврем (1790). Милош је имао тешко детињство, јер му је отац рано умро и он се са мајком и два брата нашао у великом сиромаштву.


Око 1800. године, Милош је постао слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. У то доба, марвени трговци су откупљивали стоку у једном крају да би је потом по вишој цени продавали у другим крајевима. Стока се обично гонила од пар десетина до више стотина километара, у места где је била веома тражена, а те маршруте су биле добро уходане. За овакав посао били су им потребни неожењени момци, навикнути на одвојеност од куће и породице, вични у раду са марвом, добри у јахању, увек спремни да спавају под отвореним небом али и добри у руковању оружјем јер је било потребно чувати велика стада од хајдучких заседа и дивљих звери.


За то кратко време, млади Милош прошао је целу Шумадију, Подриње, Херцеговину и Босну, упознавши том приликом нове предели и људе као и бројне обичаје. Милош је тада имао прилику да посматра старије људе како праве разне пословне договоре, неретко, само са давањем речи или вере.


У својој аутобиографији Милош је оставио сведочанство: „По неком времену пак отац наш Теодор умре, и ми, још недорасла деца, останемо сиротни. Ја, као најстарији, кад сам узрастом приспео за службу, мати ме даде код марвених трговаца, које сам три године служио; и кроз то време с њима ходио трговине ради у Задар и у Венецију. Затим дође брат наш Јаков из Бруснице, узме матер и нас све троје деце и одведе к себи. Милан, наш брат већ је зачео и трговину марвену водити, па сад и мене к себи у радњу узме.“


Боравак у Венецији је на Милоша, у ритама и са фесом на глави, оставио снажан утисак, којег се увек радо сећао. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић.


(Наставак следи)


Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.