Кнез Милош - ослободилац и апсолутиста (2)

Updated: Nov 7, 2020

Када је избио Први српски устанак 1804. године, Милан Обреновић је био један од покретача и вођа народног устанка. Кроз кратко време, током самих догађаја, Милан је постао војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске), и ужичке. Уз брата Милана, Милош је учествовао у бројним бојевима и у управним и судским пословима.


Милош је 1805. године на предлог газде Николе Луњевице, добио од Карађорђа војводски чин (Звање војводе у устаничкој војсци није представљало феудалну титулу већ војнички чин у рангу данашњег команданта бригаде, који је поред војничких дужности давао овлашћења за рад на управним и судским пословима у одређеној области или нахији током рата).


Током борби за Ужице 1807. године, под зидинама тврђаве, у нападу на један шанац, војвода Милош је био тешко рањен у груди (пребачен је у Београд, где га је лечио Хећим-Тома). Иако га већина отписала, војвода Милош се након дванаест недеља излечио и опоравио.


Пред крај године 1810, Милан Обреновић, током боравка у Букурешту, код главнога заповедника руске војске, као народни депутат, изненада се разболео и након неколико дана умре. Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану.


После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао обор-кнез Рудничке нахије, а после угушења Хаџи Проданове буне Крагујевачке и Пожешке нахије. Након слома устанка и уласка турских снага у Србију у јесен 1813. године, војвода Милош је одлучио да не напушта земљу, већ се окренуо на задатак да спашава народ од терора турских јединица које су имале дозволу да 21 дан спроводе зулум у знак освете.


И самим турским заповедницима је користило да имају, и поред свега, виђеније људе из народа уз себе како би контролисали стање у Србији. Поред тога, Милош је већ био означен од Турака да је за време устанка био у групи противника Карађорђу. Недуго потом, новопостављени београдски везир Сулејман-паша Скопљак поставио га је за кнеза Рудничке нахије у Такову, а сам Милош није жалио новаца за такво поверење.


Када је почетком септембра 1814. год. на путу за Русију прошао кроз Срем Карађорђе је био предмет опште пажње, а поготово о томе је доспео глас до његових људи. Тако су у околини Чачка људи војводе Хаџи Продана Глигоријевића дигли буну, већ средином септембра, у незгодно време, почетком јесени. Хаџи Проданова буна је кренула без ранијег договора и припрема. Стога су Милош Обреновић и Станоје Главаш, да не би дошло до тежих заплета, пристали да је одмах угуше заједно с Турцима, под условом да се побуњеницима да амнестија.


Хаџи Продан је, видећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе терор.


Почетком 1815. године, Русија, која је после победоносног завршетка рата са Наполеоном војно и дипломатски ојачала, почела је енергично инсистирати на Порти да се промени понашање Турака према Србима. Истовремено, у земљи је незадовољство због турског зулума и хаоса достигло поново тачку кључања, поготово након успеха Турака да убију Станоја Главаша под оптужбом да је помогао Хаџи Продану да побегне у Војни крајину. Управо у том тренутку Милош се налазио у Београду и са запрепашћењем угледао главу Станоја Главаша набијену на колац, испред Сулејман-пашиног сараја, након чега се један од убица обратио Милошу: Е, бива, сада је на твоју ред! Ово ће Милошу бити лични мотив за догађаје који ће убрзо уследити.


У међувремену, Сулејман паша, позвао је све српске кнезове код себе, али након већања није хтео да пусти Милоша да се врати у своју нахију. Тада је Милош предложио паши, за кога је знао да је грабљив на новац, да откупи сто Срба, који су се код паше налазили као робови. Након исплате капаре од 150 дуката, Милош, се са откупљеним робљем упутио у своју нахију како би од народа прикупио 50.000 гроша и тиме потпуно исплатио паши договорену цену за своју слободу и слободу сужњева.


Стигавши у село Црнуће, где му се налазио конак, Милош је почео да окупља виђеније људе око себе, међу њима Арсенија Лому, Лазара Мутапа, Јована Добрачу, Милића Дринчића и друге и да врши припрему устанка за народну слободу. За празник Цвети, 11. априла по старом, односно 23. априла по новом календару 1815. године, у дубини густе и мрачне храстове шуме са столетним стаблима пред скривеном Црквом брвнаром у Такову обратио се изабрани велики вожд Милош окупљеном народу попевши се са заставом на камен стожер са захтевом да се узме оружје у руке узвиком: “Ево мене, а ето вам рата с Турцима!” Предајући заставу Сими Паштрмцу чиме је отпочео Други српски устанак.

Недуго потом, Турци су послали значајне снаге из Београда да угуше буне, а устаничка војска им је кренула у сусрет. Две војске су се судариле код Палежа (на месту бојног поља настао је савремен град Обреновац) и након борбе устаници су однели прву победу. Тада су скелом из Срема прешли Стојан Чупић, Петар Молер, Павле Цукић и др.


Охрабрен победом, Милош се са војском, која је добила велики морални подстицај, упутио преко Ваљева, који су претходно ослободили, на фронт код Љубића. Срби су били уверени да имају довољно снаге да освоје Чачак. Спустили су се са брда Љубић у долину и ту доживели тежак пораз.


Велику пометњу у устаничким редовима изазвала је и вест о погибији Танаска Рајића, и то поред оних топова које су Срби заробили на Палежу. Милош је наредио да се устаници поново повуку на Љубић и ту извршио прегруписавање и попуњавање својих снага. У том одлучујућем тренутку, средивши своје редове, поново су кренули на Турке, да би у борбама на Западној Морави погинуо главни турски заповедник Имшир-паша.


Пашина смрт је унела велику панику у турске редове. Турци су почели брзо да напуштају борбу и да се предају, након чега су напустили, 29. маја, Чачак. Месец дана потом освојен је, после борбе, и Пожаревац. Када је Ибрахим-паша по заповести бившег великог везира а тада босанског везира, Куршид паше, кренуо са јачом босанском претходницом у Мачву, устаничка војска га је 14. јула на Дубљу напала и разбила. Сам Ибрахим-паша је био заробљен. Кнез Милош се према њему опходио с много обзира и вратио га је Куршид-паши као пријатеља. За разлику од Првог устанка, Милош је забранио да се нападају султанови градови. И док су устаници држали турске снаге у београдској тврђави у блокади, велика османска војска се скупљала око устаничке територије.

Сматра се да су управо Цркве брвнаре значајно допринеле очувању духовности током вишевековног ропства. Такође, у турско доба, у бројним местима верске службе, сеоске славе и народна саборишта су се одржавале поред дрвета – Записа. Занимљиво да је на почетку 21. века један велики храст у Савинцу код Горњег Милановца изазвао расправу у друштву јер се нашао на путу изградње коридора чија прва деоница будућег ауто-пута је почела да се гради у његовој непосредној близини.


Милош је био свестан да неће моћи да победи надмоћног непријатеља само војним средствима, већ је за то била и потребна и упорна дипломатска борба. У том циљу, одазвао се позиву босанског везира Куршид-паше да дође у његов логор на Орловом пољу, поред Дрине, како би „разговарали о миру“. Милош није успео у преговорима са Куршид-пашом, јер је овај тражио безусловну предају оружја.


Након овог, Милош се упути на Велику Мораву, код Ћуприје, где га је чекао други турски великодостојник - Марашли Али-паша, румелијски везир, такође са предлогом за склапање мира. Марашлијини услови су били блажи, па је са њим склопио усмени споразум уз два главна услова: да Марашлија изда препоруку за српске делегате који ће отићи у Цариград да султану поднесу жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и умоле Порту да постави Марашлију за новог београдског везира, као и да издејствују ферман којим султан даје опроштај Србима због дизања устанака. Претходно је Милош дозволио да се пропусти, да један део пашине војске прође безбедно за Београд, па су ту војску чак и снабдевали храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре у Цариград. Овакав споразум и безбедан пролаз до београдске тврђаве дела војске је вероватно закључен давањем „вере“ обзиром да се ради о личностима различите вероисповести.


Порта и султан Махмуд II су у септембру 1815. године прихватили услове и то се сматра за прву дипломатску победу кнеза Милоша. У суштини усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али паше подразумева двовлашће, односно да паша има власт над Турцима и њиховим посадама по градовима где су њихови заповедници муселими, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти.


Половином фебруара 1816. године, Михаило Герман, кренуо је у прву дипломатску мисију у Петровград да руском цару Александру I однесе поверљиво писмо кнеза Милоша. Цар је у писму у ствари обавештен да Порта не извршава своје обавезе према Србији пошто не постоје међународне гаранције. Германова мисија је успела, јер је после овога писма цар наложио руској дипломатији да Порти поставе питање неодложног спровођења Букурешког уговора из 1812., који се у VIII тачки односио и на положај Срба. Међутим, Милош већ 1816. добија прве противнике који желе поделу власти, чиме би се увела тетрархија. Под том претњом Милош је оптужио Молера Марашлији као бунтовника који хоће нови рат. Везир је потом наредио да се Молер ликивидира, а Мелентија Никшића, који је крајем 1815. год. постао владика, ликивидирали су Милошеви људи у самом владичанском конаку јуна 1816, у Шапцу. У пролеће 1817. дигли су буну против Милоша Павле Цукић и кнез Сима Марковић, који су хтели да се врати Карађорђе. Буна је била брзо угушена, а бунтовници су свој подвиг платили главама.

Када се бивши Вожд Карађорђе у лето 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом Вулићевићем који је о свему обавештавао кнеза Милоша Обреновића. У договору са Вујицом, вожд се пребацио са својим момком Наумом скелом из Паланке у Рам, а потом у Радовањски луг код Велике Плане на имање Драгића Вујкића. Али, Вујицу је кнез Милош одабрао да организује Карађорђево убиство, које је морао да изврши. Пред саму зору, у освит 13. јула по старом, односно 26. јула по новом календару 1817. године, Никола Новаковић је Карађорђа ликвидирао. Учврстивши (што милом, што силом) након Другог српског устанка власт изнутра, Милош је стално настојао да добије и спољно признање, без чега није могло бити дугорочног решења за Србију.


(Наставак следи)

Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине.