Након Милошевог пута у Цариград, 17. фебруара 1836. године, Србија отвара прво дипломатско представништво под називом „Књажевско-српска агенција“ у Букурешту, а велике силе почеле су да отварају у Србији конзулате. Први званични конзулат у Србији отворила је Аустријска царевина, септембра 1836, који је био формално наименован код турских власти.
Након Аустрије, и Велика Британија отворила је почетком 1837. године први конзулат. Први генерални конзул био је пуковник Џорџ Лојд Хоџис, који је био први страни конзул постављен баш код кнеза Србије. Тада су се Срби прв
и пут срели са представником силе која није била традиционална на овим просторима, а у којој се била распламсала индустријска револуција. Тадашњи енглески министар иностраних послова лорд Палмерсон (1784—1865) сматрао је да у Београд треба да пошаље дипломатског представника како би на лицу места посматрао деловање руске дипломатије, против које се Британија у то време борила свим средствима, од Балкана до Авганистана.
Руска царевина је код кнеза Милоша имала од раније своје изасланике а од 1838. године отвара први конзулат. Преко својих конзула, конзервативна Аустрија и Русија су надзирале да у Србији носиоци „слободоумних идеја у француском револуционарном духу“ не дођу поново до изражаја. Да би у Србији умањио њихов утицај а повећао аустријски, Метерних је 1837. у преписци са Кнежевом канцеларијом „предложио“ Милошу да Србија усвоји „Аустријски грађански законик“ и за превод законика на српски препоручио школованог правника Јована Хаџића.
Милош се сложио са Метернихом по питању „слободоумних идеја“ али је сматрао да увођење законика није у његовој надлежности, већ саме Порте. Пошто је одлуку пребацио на терен Цариграда, најмоћнија чланица Свете алијансе, Русија, која је тамо била веома утицајна, већ је вршила притисак да се донесе нови Устав за Србију у форми Хатишерифа, а на штету Кнеза Србије. Предосећајући намере Свете алијансе, Милош се још више спријатељио са енглеским конзулом Хоџисом, уздајући се да ће моћи у савезу са Енглезима да наметне устав који би по њега био што повољнији.
Међутим, у то време утицај Русије на Порти био је јачи. Децембра 1838. године довршен је и проглашен Хатишериф, у народу познат као „Турски устав“, који су израдили углавном турски и руски представници. Устав је проглашен на Народној скупштини одржаној у фебруару 1839. године у Београду. Њиме је, између осталог, остварена руска намера, коју Милош уз Енглезе није успео да спречи, да се оснује Савет (Совјет) од седамнаест доживотних чланова, у који је ушло доста кнежевих противника. Тако је, у Србији, дошло до парадокса где су либерална Енглеска и Француска подржавале „аутократског“ кнеза, а конзервативне царевине Русија, Аустрија и Турска су стале на страну „демократског“ тела Државног савета.
Устав из 1838. године, као и извесни закони донети тада, проузроковао је немире у Кнежевини.
Уставобранитељска опозиција је у првој половини 1839. године толико ојачала, да је кнез Милош потражио решење за њено кршење у подизању тзв. Јованове буне, која је била лоше припремљена, уставобранитељи су успели лако да је угуше, а њихов предводник Тома Вучић Перишић, је у Крагујевцу сакупио представнике 12 округа и извршио „избор“ народних посланика за предстојећу скупштину.
Уставобранитељски прваци су искористили овакву скупштину да изврше притисак на кнеза и приморају га да поднесе оставку 13. јуна 1839.
Потом је на једној проширеној седници Савета (Совјета) изабрано Прво намесништво (Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић-Перишић) да уместо тешко болесног кнеза Милана Обреновића II управља Кнежевином Србијом. Два дана после абдикације кнез Милош је са сином Михаилом напустио Србију и настанио се на свом имању у Хераштију у Кнежевини Влашкој. Међутим, претходно се у априлу 1839. године у Београду и Балкану, који је још увек живео у феудализму, завијорила на кошави застава слободе јер је Француска отворила своје дипломатско представништво. Кнежевина је остала без владара када је 8. јула умро кнез Милан, па је намесништво наставило да управља земљом све до доласка кнеза Михаила у Србију, у марту 1840. године. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.
Милош је тридесетих година 19. века куповао имања у Каравлашкој, за велики новац. За њега су трансакције извршавили опуномоћеници Стојан Симић и Влах, Гица Опран. Своја имања у Влашкој кнез Милош је стекао новцем од монопола на трговину, а и закупом рудника соли у Влашкој. На своја имања је доводио најамнике са породицама из Србије као и из ње одвлачио грађу за своје конаке. Вук Ст. Караџић га је због те вишеструко штетне (по кнеза али и Србе) "работе", прекоревао у својим писмима упућеним књазу. Мада је кнез те сеоске поседе спремао за своју одступницу, да би се ту бавио и од њих живео није могао да дуже остане у Каравлашкој.
Одлуком Свете алијансе, кнез Милош није дуго остао на својим поседима. Отоманска царевина и руска царевина, у споразуму с аустријским двором, одредили су му за место боравка Беч, којим је владао кнез Метерних, а са којим ће кнез Милош брзо ући у нетрпељивост и политички сукоб. У Бечу, где му је кретање било ограничено, смео је ићи на север или према Чешкој или Моравској али никако на југ. Кнез Милош је у Бечу купио кућу у Мараконер-гасе, у близини дворова, али изван градске тврђаве, садашњег Ринга. На један спрат куће је дозволио да се усели са породицом књижевник Вук Стефановић Караџић, који му је био на услузи. По дозволи Бечког двора, Милош је у Бечу купио у Хицингу имање на којима су данас чувене пивнице.
Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. Кнез Михаило је, после два боја са Вучићем и његовим људима, морао да напусти Србију. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра. Ту смену је признала Света алијанса, одредивши емиграцију за кнеза Михаила.
У емиграцији, кнез Михаило се придружио оцу у Бечу, који му је одредио за гувернадура Вука Караџића. Кретање кнеза Милоша и Михаила је пратила тајна полиција по налогу Бечког двора, али у исто време били су ухођени и од стране агената кнежевске владе из Београда. Кључни догађај за Милоша у то доба представља смрт његове супруге Љубице у Новом Саду, 1843. године, и тренутак када од Метерниха не добија сагласност да путује на југ, односно на сахрану своје супруге.
Кнез Милош је из Беча непрекидно радио на свом повратку у Србију. Под његовим утицајем избила је 1844. године Катанска буна, названа по униформама организатора ове буне, који су пребацили преко реке Саве и покушали да побуне Западну Србију под вођством Стојана Јовановића Цукића. Буну је угушио Матеја Ненадовић са Ваљевцима у њеном зачетку. Исте године, Србија је, после доста перипетија, добила први савремен грађански законики, који је саставио Јован Хаџић (на том послу је радио од 1837. године) по аустријском узору, четврти по реду у Европи (после француског из 1804, аустријског из 1811. и холандског из 1838.)
Кнез Милош и Михаило су окупљали поверљиве људе око себе и правили планове за повратак у Србију, међутим, они нису били за српске сукобе са Мађарима за разлику од присталица илирског покрета, који ће се претворити у ратни сукоб за рачун рестаурације Бечког двора. У марту 1848. године отпочели су студентски немири у Бечу који ће покренути оружане сукобе у целом царству. Метерних априла 1848. у великом страху бежи из Беча и одлази у изгнанство. Крајем априла кнез Милош шаље Вука Караџића на „Велики словенски конгрес“ у Праг, свог сина, кнеза Михајла, упућује у Нови Сад како би спречио сукоб између Мађара и Срба, док сам одлази на југ у Загреб на заказан Хрватско-српски сабор, где га присталице „илирског покрета“ и рестаурације Хазбурга због својих веза са Кошутом убрзо стављају у кућни притвор.
У међувремену, у Србији је долазило све до већег јаза између кнеза Александра и чланова Савета, који се оличавао у томе ко ће контролисати државну управу. Врхунац ове кризе је достигнут када се поставило питање ко ће контролисати војску, а кнез је по природи ствари захтевао да војска буде под његовим врховним заповедништвом. Продубљивању сукоба између кнеза и Савета допринела је и чињеница да је кнез постављао најближе рођаке своје жене, књегиње Персиде, и одане пријатеље на висока места у државној управи.
У таквим околностима, септембра 1857. власти су открили покушај атентата на кнеза Александра, а истрага је усмеравана да је у њему био умешан председник Савета Стеван Стевановић-Тенка, по коме је и цео случај назван Тенкина завера, председник Врховног суда Цветко Рајовић и три саветника. Уставобранитељима је постало јасно да кнез има јак алиби да изврши државни удар, а односи између два тела, кнеза и Савета, су достигли критичну тачку. Завереници су проглашени кривима и осуђени на смрт, али се због интервенције Порте кнез Александар уплашио да потпише налог за извршење казне. Зато се излаз тражио изван редовне правно-политичке процедуре.
Сазвана је Скупштина као народно представничко тело, да разреши кризу. Скупштина је била сазвана на Св. Андреју Првозваног 1858. па је и због тога позната у историји као Светоандрејска скупштина. За ову прилику донет је и посебан закон о Народној Скупштини. Први закон о Народној Скупштини, израђен под владом Илије Гарашанина, објављен је 28. октобра 1858. Овај Закон се односио само на једну скупштину и прописивао о избору народних представника како би се спречило да то представничко тело постане обична гунгула предвођена једним човеком, Томом Вучић – Перишићем. Скупштина је обухватала укупно 438 посланика. Од њих 378 је имало карактер изабраних посланика, док је осталих 60 посланика ушло у Скупштину на основу свог положаја.
Опозиционе групе су биле јединствене у томе да се треба оборити кнез али не и по питању шта треба урадити након кнежевог пада. Најорганизованија политичка група су били млади либерали Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Ранко Алимпић и Јован Илић, којима је за разлику од других било стало да Скупштина постане стално тело, бирано од народа, које ће се редовно сазивати како би вршила законодавну власт. Пошто је за председника изабрала капетана Мишу Анастастијевића а за секретаре либерале Јеврема Грујића и Јована Илића, Скупштина је започела рад у „Великој пивари“. Грујић и Илић су настојали да Скупштина одмах изгласа Закон о Народној скупштини као сталном телу. Након овог, права драма и метеж су се одвијали 10, 11. и 12. децембра када се политичка борба претворила у династичку у којој су учествовали поражени кнез, присталице кнеза Милоша, министри, Савет, Народна скупштина, војска и грађани на улици.
Скупштина је прво донела одлуку о опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код паше у тврђаву, а потом је Скупштина на брзину и без расправе изабрала Милоша Обреновића за кнеза баш како су то хтели секретари и либерали Грујић и Илић. Скупштина је до тада често падала под један, а час под други утицај. Војска, још увек под командом Александрових људи, хтела је да растера Скупштину. Довела је чланове Савета у касарну где је трећег дана преврата Александар Карађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен на престо. Војска је у неколико наврата била упућивана на Скупштину, али је одступила и положила оружје услед снажног отпора грађана на улицама.
Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши орган власти у Србији излазећи из оквира важећег поретка, војска се повукла не желећи додатно да компликује политичку кризу и признала је њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Увидевши да је све изгубљено Александар Карађорђевић је признао пораз. Уступио је команду над војском министру унутрашњих дела Илији Гарашанину.
С падом Александра Карађорђевића престао је и уставобранитељски режим у Србији. Револуција коју је 1858. извела саветска уставобранитељска странка, окренула се на крају против ње. Од главних политичара из те групе једино је Гарашанин преостао. Једини истински победник у овим догађајима била је установа Народне Скупштине која је захваљујући младим „паризлијама“ успела, да преузме врховну власт и ударила темеље за парламентарни систем власти.
Кнез Милош је преминуо 14. септембра по старом, односно 26. септембра по новом календару 1860. године, у својој 80 години, у Двору у Топчидерском парку.
Сахрањен је у крипти Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду. Његово име носи Улица Кнеза Милоша у Београду, дуж које се налазе бројне државне институције и амбасаде, те улице у бројним другим српским градовима. Улица је носила име Улица Милоша Великог све док јој за време комунизма нису променили назив у њено данашње име.
(Крај фељтона)
Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине