Корона продубила вечите српске поделе

Када кажемо да смо дубоко подељено друштво, мислимо на то да је међу неким групама већ настао тешко премостив јаз, који се само продубљује. Ово обично прати и уверење да смо менталитетски склони поделама, а да нове, настале у пандемијским околностима, то само потврђују.


Пише: проф. др Ирис Жежељ

Свако од нас је неминовно припадник различитих друштвених група. Неких смо припадности непрестано свесни (узрасне, расне, родне), на неке нас околина често подсећа (мањинама је тешко да забораве да су мањине ако су то доминантно у очима других), а неке постају актуелне у одређеним ситуацијама (спортски догађаји, културни обреди, национални празници). Групне припадности су до те мере интегрисане у слику о себи да, када људе питамо „ко си ти”, они махом наводе различите социјалне категорије којима припадају: ауто-механичар, Србин, мушкарац, православац или студенткиња, еко-активисткиња, Београђанка…


Навијачи клуба користе множину када говоре о успесима у којима ни на који начин нису учествовали: „играли смо”, „победили смо”, „освојили смо”. Када деца крену у први разред, већ након првог дана боравка у школи враћају се кући говорећи „ми”, мислећи на своје одељење у које су тек укључени, и то случајним избором.


У серији експеримената спроведених пре пола века, психолог Хенри Тајфел показао је да се групни идентитет гради чак и у лабораторијским условима, и када су групе очигледно случајно формиране, на пример, бацањем новчића. И не само то. Тако формиране „минималне групе” постају толико значајне њиховим члановима да према њима изражавају пристрасност: опажају их као боље, успешније, додељују им више ресурса. „Ми” постајемо важнији од „њих”, и заслужнији по различитим основама.


Зашто се групна припадност уграђује у идентитет тако брзо и непосредно? Два су важна разлога: с једне стране, група нам пружа осећај сигурности – знамо ко смо, ко смо били и шта треба да радимо; с друге, из групне припадности црпимо и лично самопоштовање – позитивна слика групе је и позитивна слика о себи, успеси групе су и наши успеси.


Сви ови природни процеси интензивирају се у околностима неизвесности или конфликта: тада неке групне припадности узимају примат и односи се поларизују. Не треба, стога, да нас изненађују многе додатне поделе које је донела пандемија. Иако је било прилика да се испољи солидарност, и то се заправо често и дешавало, можда чешће него што се о томе говорило, разлике су се такође брзо испољиле. Ознаке за новоформиране групе такође су настале готово одмах: „маскери” и „антимаскери”, „овце” и „ковидиоти”, „ваксери” и „антиваксери”. За разлику од групних припадности које су непроменљиве или тешко променљиве, као што су узрасна, расна или родна, у ове групе улазимо избором.


С обзиром на то да је ситуација пандемије класична дилема заједничког добра, у којој лични избори имају директне последице не само за оног ко их доноси него и за остале чланове заједнице, то је и ситуација у којој осећамо да имамо више права него иначе да осуђујемо туђе изборе и тражимо од њих да бирају другачије.


Како се у таквој, морално шаржираној, клими уопште може замислити дијалог међу групама или чак превазилажење подела? Без идеализације или лаких решења може се указати на неколико ствари. Пре свега, подаци који се упорно добијају на репрезентативном узорку не говоре о тако јасној подели на „ваксере” и „антиваксере”.


Међу невакцинисанима се и даље (да, и даље!) налазе неодлучни, они који су уплашени и од вакцине и од болести, који верују да им вакцина није препоручена из медицинских разлога. У питању је, дакле, пре континуум ставова према вакцинацији него подела на две групе, колико год нам природно било да посматрамо „нас” и „њих”. Поред тога, ове групе ипак деле неке заједничке мотиве: већина брине за сопствено и здравље блиских и ради оно што мисли да је најбоље. Није се, дакле, појавила нека нова, необична сорта људи која се ничега не плаши и незаинтересована је за здравље: преко 70 одсто пунолетних грађана је од почетка пандемије врло забринуто.


Препознавање заједничких атрибута могло би да олакша редефинисање групних граница, можда чак и изградњу заједничког надређеног идентитета према неком од атрибута. У оквиру социјалне психологије деценијама се акумулирају налази о томе како ситуација обликује понашање: креирање услова за лако и брзо доношење одлуке о вакцинацији, олакшице у свакодневном животу које би имали вакцинисани (доскора их није било уопште) могу знатно да промене обухват вакцинацијом, а тиме и границе „нас” и „њих”; одговорност за креирање овакве ситуације је на доносиоцима одлука. С обзиром на то да су границе међу групама ипак пропусне, треба омогућити достојанствен прелазак из једне у другу – ако, на пример, упорно инсистирамо на томе да је невероватно да је неко још неодлучан у погледу вакцинације или као морално подобне проглашавамо неке разлоге за вакцинацију, а друге не, не оснажујемо људе који нису донели одлуку да то ураде, напротив.


Тешко је очекивати да ће се у јавном простору који је тако оптерећен тензијама и препун витриола одједном чути овакве поруке и да ће неки од актера решити да их упути. То не би, међутим, био одраз немоћи, већ одговорности и могао би бити почетак поновног успостављања фрагилног, базичног поверења и изградње здравијег друштвеног ткива.