„Косово и Метохија, стари путописи”

На Косову и Метохији је сваки топоним, свака утврда, порушени манастир или црква, новосаграђена џамија или хан, сваки пазарни дан или раскошни виноград, сведок цикличности времена. То примећује др Ана Стишовић Миловановић, поводом недавно објављене монографије „Косово и Метохија, стари путописи” за који је начинила избор, и за ово издање написала предговор и коментаре.


Међу изабраним путописцима су један владар, дипломате, конзуларни саветници или секретари амбасада, писци и песници, свештена лица, историографи, географи, учитељи, војници, али и жбири или светски путници без специфичног занимања. Први запис српског аутора је из 15. века (деспот Стефан Лазаревић), први запис европског путописца је из 16. века (Феликс Петанчић), а последњи је из прве половине 20. века (Вељко Петровић, Ребека Вест).

– Неки су путописци долазили на Космет да би службовали. Други, да би наставили пут према великим и важнијим дестинацијама, најчешће Цариграду. Неки су знатижељници, па су испитивали историју и мит, кретање становништва, обичаје, речне сливове или начине на које се сеје пшеница и гаји винова лоза. А неки су долазили да установе куда би се могао правити пут за војску која би ка Цариграду кренула – навела је у предговору Ана Стишовић Миловановић, научни сарадник у Институту за српску културу у Приштини.

Српски путописци о Косову и Метохији, како додаје, говоре као о заветном, митском простору на којем су сачувани сви трагови негдашње славе, потом страхотне девастације националних, материјалних и духовних вредности.

– Њихова сензитивност и емпатија за страдање сопственог народа, којем сведоче на сваком кораку, говори о интенцији путописа. Неки од њих (Григорије Божовић, Растко Петровић, Драгиша Васић) на Косово долазе као Одисеј на Итаку. С друге стране, европски путописци имају често предубеђења и зазор од балканског тамног вилајета, али међу европским путописцима има и оних који су с дивљењем и уважавањем говорили о српској историји, сакралним и световним споменицима, али и истрајној одбрани српског националног идентитета у страхотним условима безакоња – истиче Ана Стишовић Миловановић.

У књизи су путописи монаха Гидеона Јуришића, правника Милоша Милојевића, богослова Зарије Поповића, професора на Лицеју Панте Срећковића, монаха Милојка Веселиновића, књижевника Бранислава Нушића, Милана Ракића и Драгише Васића. Од странаца ту су дипломата Филип Дифрен-Кане, песник Жан Палерн Форезјен, бискуп Марин Бици, један од најславнијих отоманских путописаца Евлија Челебија, лекар Едвард Браун, дипломата Иг Пуквил, филолог и диломата Јохан Георг Хан, књижевница Мери Едит Дарам, лекар Ами Буе, историчар Иван Степанович Јастребов, слависта Александар Гиљфердинг, путописац Георгина Мјуир Мекензи...

У књизи се налази запис „Грачаница” Јанићија Поповића из 1927. године. Он износи критику: „Манастир нема чим више да нахрани и напоји свет који дође на сабор, а и тај свет: дође, разгледа, уђе или не уђе у цркву, проћаска у колу, прође уза село, и већином се и не сети да и цркви треба оставити коју пару, као што се оставља баракама за вино, пиво и ракију!”

Поповић наставља: Иако и данас долазе људи из „белог света” да се диве старини и лепоти цркве, и ако се и данас на сва уста виче: „Косово! Косово! Косово!”, манастир је ипак напуштен и од народа и од државе, тако да у уједињеној и моћној држави грца у сиротињи! Ако се не сматра да је манастир „одиграо своје” заиста је неразумљиво.

Путописци су обишли Газиместан, Неродимље, Јањево, Девич, Вучитрн, Качаник, Призрен, Муратово турбе... Евлија Челебија оставио је белешку о Новом Брду, о тој „тврђави и радионици за топљење сребра”. „За време владавине султана Мурата Четвртог овде је у државној ковници кован новац”, навео је у свом путопису.

Александар Гиљфердинг запажа да је „српски народ видео више туге него радости, и да му је историја пуна страдања”.

- Али после Косовске битке за њега не би било веће беде и невоље, него пресељење патријарха Арсенија Чарнојевића са 37. 000 српских породица у Аустрију 1690. године. Додуше, сам Арсеније не може се за то кривити, стадо његов страдаше под јармом, који се даље не могаше носити; преко Дунава пак би обећана Србима нова отаџбина, у којој би била среда прерађена за сву земљу српску; обећана им би у том новом отечеству слобода и закриље за православну веру, независност унутрашње управе под влашћу војводе кога би народ бирао, и најпосле ослобођен од свих данака а само да служе као војници; и ова обећања бише потврђена поштеном речи и свечаним писмом бечкога ћесара! Али се случи оно, чему се Арсеније није надао - пише Гиљфердинг.

Па закључује: „Новo отечество, које Срби освојише на северној обали Дунава, оне плодне равнице Баната, Бачке и јужне Мађарске, наскоро посташе мамац колонистима влашким, мађарским и немачким. Српска народност поче узмицати пред туђом поплавом, и по многим местима нестаде је сасвим, а у некима се с муком одупире већини туђи стихија и мораће изумирати мало по мало, уместо слободе и заклона обећаног православној вери, она би притешњивана, с почетка јавно и силом (зна се да је већ у години 1751, 100. 000 Срба оставило Аустрију и прешло у Русију, због гоњења да се поунијате), а после тајно, тако да је и сам сан српског патријарха био уништен. Ни на што овако добросрећни Арсеније Чарнојевић није ни помислио. Али је ваљало да он предвиди, шта ће бити са оном земљом коју је оставио. Сва Стара Србија опусти...срце Старе Србије заузеше Арнаути, који се спустише из сиротних и ладних гора у плодне и топле равнице, које Срби оставише...”

Уредник књиге је Милисав Савић, издавач Друштво Рашка школа.