Уздизање породице Мрњавчевић с незадовољством су прихватили представници других великашких породица, пошто се сматрало да Мрњавчевићи желе да замене светородну династију Немањића, која је већ спала на бешчедног цара Уроша.
У почетку, цар и краљ су владали у слози, што потврђује заједнички новац који је кован у царским ковницама, као и документ из Дубровачког архива који сведочи да су у јесен 1366. Урош и Вукашин слали заједничку делегацију у Дубровник. Такође, у задужбини севастократора Влатка Паскачића у Манастиру св. Николе у Псачи сачуван је заједнички портрет савладара тако што је Урош приказан с десне стране, као старији по рангу, а Вукашин с леве.
Вест о томе да је Урош добровољно даровао Вукашину краљевску титулу, сачувана је и у Краљевству Словена (1601) Мавра Орбина. Као царев савладар, Вукашин је формално владао преосталим крајевима Српског царства. Ипак, у реалности, Вукашин је остао један од обласних господара.
Осамостаљени великаши посматрали су краља Вукашина као опасног такмаца и потенцијалну опасност, као неког ко је могао да ојача централну власт. Поред тога, Вукашин је био први краљ који није био родом из светородне династије Немањића и друге племићке породице су га, ради сопствених интереса, посматрале као узурпатора. Међутим, титуле које им је доделио цар Урош биле су Мрњавчевићима легитимна основа за даље ширење њихове власти.
Вукашин, који се на повељама потписивао као „краљ Срба и Грка“, после 1365. проширио је своју власт на северу, све до Новог Брда и Приштине, која је, према Орбину, била његова престоница. Вукашин је такође држао и Скопље и Призрен, а свакако је имао утицај и на своје сроднике Балшиће у Зети и Радослава Хлапена.
Река Вардар је највероватније представљала само формалну границу између области краља Вукашина и његовог брата деспота Угљеше. Угљеша је управо током 1365. постао неоспорни господар Серске области пошто је најзад натерао Душанову удовицу Јелену, сада монахињу Јелисавету, да се повуче у манастирски живот.
До краја савладарства између цара Уроша и краља Вукашина дошло је, по свему судећи 1369. године. После периода снажења српских великаша у земљама царства, наступио је и период постепеног успона рашких великаша жупана Николе Алтомановића и кнеза Лазара Хребељановића.
Ширење Вукашинове власти на север у правцу рудницама богатог Косова изазвало је сукоб с рашком властелом. Према Мавру Орбину, Алтомановић и Хребељановић су склопили савез против Мрњавчевића и на своју страну привукли и цара Уроша.
- Наставак следи -
(Текст је део пројекта Гласа Пеште, који суфинансира Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе са верским заједницама АП Војводине)
Comments