Кривокапић: Мислио сам да сам завршио са позориштем

"Последњих неколико година нисам уопште играо у театру, више сам снимао около. Стицајем околности десила нам се корона која ми је неке пројекте угасила. Поново сам се ухватио укоштац са позориштем, и онда сам мало и претерао и ушао у три пројекта заредом", каже глумац Миодраг Кривокапић.



Драмски уметник Миодраг Кривокапић каже да је стигао у Будву из Новог Сада, са пробе представе Мефисто, и да се враћа баш на његову генералну пробу. "Јесте мало напорно, али нама глумцима се то свакако дешава. Бојим се да је Пашовићев Мефисто захтевнији од било чега, са чак 45 глумачких улога. Играм Теофила Мардера, чувеног немачког писца, сатиричара и имам неке четири сцене, али је генерално огроман посао", истиче Кривокапић.


Као један од најзначајнијих пројеката у оквиру програмског лука „Тврђава мира” Европске престонице културе, представа „Мефисто” биће први комад Хариса Пашовића који поставља у СНП-у. На сцени најстаријег српског театра Пашовић је окупио бројну глумачку екипу у којој су и Мирјана Карановић, Гордана Ђурђевић Димић, као и велики ансамбл младих уметника, предвођени главним глумцем Аљошом Ђидићем.


Са Миодрагом Бриком Кривокапићем наш репортер је разговарао у порти манастира Свете Тројице у брдима изнад Будве, у месту Побори непосредно пре почетка представе „Рат и мир” по делу Л. Н. Толстоја, у режији Бориса Лијешевић и продукцији Народног позоришта у Београду, са којом је отворено 36. издање „Град театра” у Будви.


– Толико пута сам играо у амбијенталним просторима будући да сам уметничку академију завршио у Загребу, па сам као студент почео да долазим на летње игре у Дубровнику. Најпре је то било статирање, а онда се десила и прва улога у представи „Дундо Мароје”. Нема фестивала на којем нисам играо од Словеније до Охрида. Ево, сада и са погледом на ова брда изнад Будве, одакле потиче моја породица. Моји су се мало спустили према Херцеговини, тако да сам у Рудинама проводио добар део детињства, тачније по читава лета. То ми се јако допадало. Посебно тај народ који је невероватно гостољубив, сиротиња која нас је с толико љубави дочекивала. Обожавам тај крај – прича за „Политику” Миодраг Брик Кривокапић, који због презаузетости није могао да путује са екипом представе „Рат и мир” већ је допутовао нешто касније због проба представе „Мефисто” у Српском народном позоришту. Премијера представе „Мефисто” према предлошку истоименог романа немачког писца Клауса Мана, у режији Хариса Пашовића, заказана је за вечерас, а онда следи и још једно извођење 14. јула.


Одувек сте волели да играте у делима великих аутора?

- Играњем велике литературе можете само да добијете, иако врло често не можемо ни да је досегнемо. Говорио сам да волим са Шекспиром и да пропаднем, само да се бавим његовом драмском литературом. Досегнути те велике ауторе је тешко, али пре свега лепо. Када им се човек макар примакне је дар, јер од њих добијамо пуно. Видим да Никита Миливојевић ради Шекспировог „Магбета”, исти наслов ће од јесени да режира и Јагош Марковић у националном театру. Е, „Магбет” ме је, рецимо, мимоишао, мада сам одиграо неких 13-14 Шекспирових дела током каријере.


Како сте у случају Толстојевог Кнеза Николаја Андрејевича Болконског откривали свет и време у којем је живео?

- Када играте велику литературу све је другачије. Класици вам кроз своје јунаке дају толико мудрости, тако да и не морате много да истражујете. То је с једне стране привилегија, а с друге оптерећење примаћи се делу великих аутора као што су Толстој, Достојевски, Шекспир, Чехов, Молијер... Волео сам да их радим, јесте тешко, многи глумци су избегавали да их раде. Ја нисам, мада је захтеван, огроман задатак. Покушао сам да кроз лик кнеза Болконског, који је доста ригидан, конзервативан, донесем дух тога времена, односно оно што је кроз њега Толстој рекао.


Иза вас је заиста напорна сезона. Урадили сте и представу „Година врана” по делу Синише Ковачевића, такође у националном театру... Одакле вам толика енергија?

- Мислио сам да сам завршио са позориштем јер сам се баш наиграо у животу и да више нећу играти, осим ако се баш нешто посебно појави, јер постоје улоге и људи које се не одбијају. Последњих неколико година нисам уопште играо у театру, више сам снимао около. Стицајем околности десила нам се корона која ми је неке пројекте угасила. Поново сам се ухватио укоштац са позориштем, и онда сам мало и претерао и ушао у три пројекта заредом. Мислим да ћу сада направити озбиљну паузу и не знам да ли ћу се опет враћати театру.



Представа „Мефисто” бави се амбицијом. Зашто нам је ово новосадско читање данас занимљиво?

- Јако је занимљива прича, посебно јер има и те како снажну везу са овим временом. Клаус Ман се бави настајањем нацизма, нациста, тиме како они расту и преузимају власт. Паралелно се прати прича о глумцу који постаје најзначајнији човек у позоришту у нацистичкој Немачкој, а да га ништа не дотиче. Само та његова амбиција, а кобајаги је кренуо као левичар, симпатизер комуниста. Његова амбиција је била много велика, тако да је био потпуно слеп за ужасне друштвене околности у том периоду. Видећемо на премијери шта је Харис Пашовић урадио са својом екипом.


Шта смо све спремни да урадимо зарад успеха? Да ли постоји етичка граница коју не смемо прећи док остварујемо своју каријеру?

- Мислим да морају да постоје границе. Не као овај Хендрик Хефген у делу Клауса Мана који на крају каже: шта хоће они од мене, па ја сам само глумац. Е, па није само глумац, он мора да има друштвену одговорност, свест о времену у којем живи и ради: Не може бити алиби: ја сам глумац. Наравно, глумцу се не може замерити било која улогу коју прихвати да ради, ако је у питању провокација са којом жели нешто да поручи, искаже. Неки глумци су сјајно направили, рецимо, лик Хитлера. Он је за драмског уметника велика сценска провокација, али у тим друштвеним околностима. Иначе, бити слеп на то што се дешава около је немогуће. Себе нисам доживљавао тако да треба да будем друштвено ангажован, мимо посла, али сам волео да радим представе које су провокативне.


Са Харисом Пашовићем сте радили у више наврата. Каква су вам та уметничка искуства?

- Да, са Пашовићем сам радио неке три-четири представе. Радили смо „Годоа”, оне године када се „чекао” Годо, када су наши главари ишли из републике у републику да се договоре шта ће бити са нашом земљом. Тада смо сви чекали Годоа, и то је био најадекватнији комад за тај период. Радили смо „Годоа” који никада неће доћи. Е, овај „Годо” је дошао, када смо имали премијеру, у паузи су нам саопштили да је кренуо рат. После тога смо радили „Ибија”, изузетна представа, врло значајна у том времену, 1992. године. Говорила је о околностима, о том бескрупулозном типу Ибију, радили смо је са пуном свешћу у ком тренутку и земљи је стварамо и зашто је радимо. И десило се то да смо имали 4. априла 1992. премијеру, а две вечери касније, 6. априла на првој репризи почео је рат у Босни. То су невероватни догађаји. Жао ми је због те представе. Тај наш „Иби” би и данас имао шта да каже.