Кризне мере остављају нам поуке

Из оваквих криза се много множе научити, те је зато важно да се, када оне прођу, предузму и мере у циљу санирања будућих грешака.


Аутор: Милорад Стаменовић, економиста


Након претходних епидемија (САРС), амерички епидемиолози су саветовали да се ојача међународна јавна здравствена мрежа, што, нажалост, није направљено у мери у којој је потребно. Данас се може закључити: да је један одсто средстава која се широм света улажу у санирање економских проблема изазваних пандемијом ковида 19 тада уложен у јачање јавноздравствене мреже – ова криза би се знатно лакше поднела. Након кризе свакако је суштинско решавање транзиционих кризних питања и враћање свих оперативних и других токова у нормалу.

Из оваквих криза се много множе научити, те је зато важно да се, када оне прођу, предузму и мере у циљу санирања будућих грешака. Примера ради, након НАТО агресије 1999. године утврђено је да бројна склоништа нису била адекватно одржавана, а када је опасност прошла, та склоништа нам више нису била толико значајна и велико је питање у каквом су данас стању и поред тога што постоји јавно предузеће које се бави тим питањима. Цивилна заштита је показала своје предности и недостатке и код поплава 2014. године, а исте те параметре показале су и локалне самоуправе, те се и данас расправља о томе да ли је требало алармирати Обреновчане док је вода надирала зором у град или не...

Тренутна криза нам указује и на бројне недостатке, али и одређене предности наших државних (под)система. Наиме, под великим притиском нашле су се здравствене установе, здравствени радници, али и целокупан економски, па и политички систем. Јавно здравље би требало да буде „круна здравственог система”, за шта не постоји адекватан вишедеценијски одговор.

Пандемија изазвана ковидом 19, на дневни ред је донела и питање претходно израђених епидемиолошких протокола за САРС, које су тадашњи стручњаци ревносно припремили. Према речима стручњака, било је потребно неко време да се „пронађу” ти планови, те да се (наравно) ревидирају у складу с потребама и да по њима крене да се поступа. У међувремену, доносе се ад хок одлуке, и то не само у Србији, него и у бројним државама широм света. Пројектни менаџмент, као наука која је усавршена и посредством војних стручњака Пентагона педесетих година прошлог века, и успостављање функције кризног менаџмента је нешто што је применљиво на све кризне ситуације.

Питање је у којој су мери наши стручњаци и представници локалних самоуправа обучени да се баве кризним менаџментом. Ревидирана Стратегија националне безбедности, чини се, недовољно прецизно дефинише опасност од пандемија, биотероризма и уопште високе јавноздравствене ризике по становништво, иако је заправо реч о питањима националне и стратешке безбедности. Да су националне безбедносне стратегије веома значајне у контексту јавноздравствених проблема, говори и то да се у таквој стратегији у САД међу највеће претње убрајају управо и озбиљне пандемије, а исто је и у Великој Британији и Русији, као и у Белој књизи одбране и безбедности Француске.

Све ово упућује на значајније укључивање здравствених проблема повезаних са безбедношћу у највиши ниво спољнополитичких преговора. Осим тога, и здравствена дипломатија има циљ управо да повеже области међународног права, националне безбедности, менаџмента и јавног здравља. Овом дисциплином је предвиђено да се специјализовани стручњаци баве у континуитету и да се ради на унапређењу националних здравствених система, глобалне јавноздравствене мреже, као и на решавању билатералних и мултилатералних проблема. Све ове аспекте вреди размотрити, а док криза траје – треба пожелети срећу свим нашим здравственим радницима. Mислимо на наш здравствени систем и када криза прође.