У новим технологијама добили смо вредност с којом поредимо књигу, међутим, књига не губи на значају. Највећи број чланова у мрежи Библиотеке града Београда јесу деца предшколског и узраста основне школе, а затим долазе средњошколци, запослени и пензионери, кажу у тој установи.
Деда каже: „Сине, додај ми новине”, а унук му одговори: „Шта ће ти новине, то нико не чита, ево ти таблет.” И онда је деда убио муву таблетом… Ово је виц који кружи мрежама, али као и свака шала, укорењен је у мало изокренутој стварности, тачније, у предрасуди да класичан начин читања ишчезава и да сви зуре у екране. Да ли је то баш тако?
Татјана Александров, начелница Одељења за рад са корисницима Библиотеке града Београда, сматра да штампана књига никада неће ишчезнути и да је 21. век заправо век експанзије читања. По њеном мишљењу, „екрани” су били врло популарни почетком двехиљадитих, али да сада и у јавном простору и у градском превозу види све више људи који читају штампане књиге. – У новим технологијама добили смо вредност с којом поредимо књигу, међутим, књига не губи на значају. Највећи број чланова у мрежи Библиотеке града Београда јесу деца предшколског и узраста основне школе, а затим долазе средњошколци, запослени и пензионери. Статистички гледано, 56 одсто наших чланова су жене, а 44 одсто су мушкарци. Недавно смо имали акцију на Филозофском факултету Универзитета у Београду и међу нашим корисницима све је више студената. Уопште, број чланова из мреже општинских библиотека, као и у централном одељењу, временом се прогресивно увећава. Библиотеку града Београда не чини само издавање књига, то је сада место мултимедијалних културно-образовних програма, а манифестација „Летњи плато” једна је од најпосећенијих– објашњава Татјана Александров.
Чињеница је да се код нас није масовно укоренила култура дигиталне, па чак ни аудио-књиге, као на Западу. Каква су предвиђања блиске будућности у вези са енергетском кризом, сва је прилика да ћемо књиге читати уз свећу, завијени у гуњеве. Али, то је најмрачнији средњевековни сценарио који се вероватно неће остварити. Ипак, издавачи увек иду корак испред нас. Зоран Хамовић запажа да уопштено читамо много, али да је питање да ли читамо праве књиге.
– Најчешћа асоцијација за читање је књижевност, због тога што нам она улепшава живот и омогућава нам да грубост и суровост живота доживљавамо на лакши начин, тако умањујемо бол. Сусрет с текстом важан је и за добре писце, без читања нема ни писања. Нажалост, данас се захваљујући техничким могућностима сусрећемо с много написаног текста, с много објављених књига, које су више окренуте самопромоцији, а мање на праву уметничку комуникацију. Без књига, без читања, нема правог односа према стварности, само је питање како и где долазимо до начина информација. Технологија нас засипа садржајима. У претходном периоду борили смо се за информације и читаност, сада долазимо у позицију преобиља и почињемо да одбацујемо сувишне садржаје. Зато се често чини да читамо мање, што није истина. Читамо много више, непрекидно, али на различите начине, често без контроле тог процеса – каже Зоран Хамовић. По његовом мишљењу, наше генерације претходе чиповању, ми још увек држимо књиге у рукама. Следи нам, дакле, прави научнофантастични сценарио. – Постоји могућност да већ сутра, захваљујући чипу који ће бити уграђен у тело, уронимо у процес непрегледне комуникације са изворима информација. Неће бити могуће да оно што сада доживљавамо поредимо са оним што ће бити. Та врста контакта биће значајно другачија и нећемо моћи да га означимо као читање – додаје Хамовић. Писац Горан Петровић недавно је у „Лагуни” представио прва два дела свог грандиозног романа-делте у настајању – „Папир” и „Иконостас”. Том приликом рекао је не само то да воли да помирише свеже одштампану књигу већ и да борави у штампарији са свим њеним сензацијама, где се чак може чути и оштар звук ножа за папир. Ово је приступ мајстора старог кова, заљубљеника у традиционални облик књиге, а еквивалент му се може наћи међу љубитељима винила и звука пуцкетања старих плоча. И њих је све више. Зато, најбоље је да све постоји, да се традиција и модерност надопуњују у хармоничним деловима, где ниједан не претеже сасвим. Онда идеја прогреса има добро утемељење.
У књизи „Читам да се прочитам” Миха Ковач, професор Филозофског факултета у Љубљани, навео је много разлога због којих се читање ничим не може заменити, а дао је и доказ да се текст боље памти ако се чита са папира. Ипак, он не негира ни модерне технологије, као још један вид учења.
Нико не говори тако лепо о читању као прави писац. У ствари, пошто прочита дела свог омиљеног аутора, читалац треба да се докопа његове листе омиљених наслова, што би могла бити врло интимна ствар, као што су, уосталом, и плеј-листе у телефонима. Аргентински писац Алберто Мангел, који је живео свуда по свету, по градовима Израела, Шпаније, Француске, Енглеске, Италије и Канаде, сваки пут је стварао и велике библиотеке. Он према књигама има однос страственог колекционара, а при селидбама их је с тешким болом паковао у кутије. Мангел верује у то да је прави задатак писца да пронађе праве речи како би именовао свет, знајући у исто време да су те праве речи недостижне. То је истакао управо док је говорио о Борхесу...
– Волим јавне библиотеке, и прво њих обиђем кад год сам у неком непознатом граду. Али, могу да радим са уживањем само у својој приватној библиотеци, са својим књигама – или, тачније, с књигама за које знам да су моје. Можда у томе има нечега од старовремске верности, или једног облика џангризаве кућевности, што је у већој мери конзервативна црта у мом карактеру него што би анархични младић у мени то волео да призна. Моја библиотека је моја љуштура – пише Мангел у књизи „Пакујем своју библиотеку” (у издању „Геопоетике”).
Немогуће је изоставити Александра Гениса, Руса који живи у Америци, у овој причи о писцима и читању, јер је овај аутор један од најмаштовитијих читалаца. У делу „Кожа времена” (такође да је „Геопоетика” објавила) он приповеда о томе да претреса своју библиотеку, као да чита интимни дневник, јер је на сваком делу записао датум читања. Тако зна где се сакривао од стварности.
„Пуч је деведесет и прве, и сва три судбоносна дана читам Тукидида. Напад на њујоршке куле, и повлачим се у Херодота. Освајање Крима, и ја сам у језиво омиљеном Аристофану. Рат у Донбасу, и грабим оно заветно поглавље у коме Одисеј сусреће кокетну принцезу Наусикају. Оборен малезијски ’боинг’, и ето ме са Ксенофонтовим хоплитима. А са Трамповом победом неуморно комбинујем новине и Платона, како бих се присетио промашаја демократије”, написао је Генис.
Вечерас ће бити отворен 65. међународни београдски сајам књига. Поједини издавачи су сумњичави: папир је поскупео, (све је скупо), људи су се одвикли, немају новца. Неки други, попут „Лагуне”, охрабрени гужвама које годинама бележе током „Ноћи књиге” и свакодневним прометом у књижарама, мисле да ће овај сајам после две године паузе бити прави погодак и то због носталгије.
Умберто Еко и Жан-Клод Каријер, драматург и сценариста Буњуелових филмова, написали су својевремено књигу „Не надајте се да ћете се решити књига” (објавио је „Градац”), размишљајући о технолошкој револуцији. Ова два аутора говорећи о књизи заправо говоре о људском бићу које је узвишено у имбецилно у исти мах, бићу које ствара уметничке вредности, а које у исто време непрекидно ратује и уништава властито окружење. Због тога је повест књиге уједно и историја њеног уништења, а историја културе стални одабир и тријажа онога што цензура или ватра нису сатрли. И све то опет ћемо наћи у књигама.
Comments